Medju nama

Srećan rođendan Beli Hamvašu- jedna skoro pa ljubavna priča

Generalna — Autor nensi888 @ 16:17

Na današnji dan, pre nekih sto dvadeset godina, rođen je mađarski pisac Bela Hamvaš, čini mi se onaj pisac koga sam sve ove godine tražila da kroz njegove knjige sa samom sobom komuniciram, da mi pomogne da iz-smejem sve što u meni nije pravo. (kaže njegova žena Katalina u marginalijama: ismejati: iz-smejati iz ovoga sveta, smehom izbaciti).

Lako se zaljubim, užas kako se lako zaljubim, skoro da se stidim toga, a najlakše se zaljubim u zanimljivo i pametno. Najlakše se zaljubim u one od kojih mogu nešto da naucim. Imam onaj zanos, onu strast da pratim i čitam sve što vidim da zanimljivi čitaju.

Tako sam na jednim zanimljivim policama i na jednom profilu videla tek ovlaš ime Bela Hamvaš, sa sve nekim crticama, akcentima ili šta-ti-ga-ja-znam, slabo divanim madžarski. I onda sam guglala to ime, bez tih crtica, jer ih na tastaturi nemam.

I počela sam da se zaljubljujem u ovog pisca još od tih citata nađenih onlajn. Kaže želi da bude normalan čovek, pa Rusima fali humora, pa tako tek ovlaš nađoh par zaključaka koji su i moji bili. Doduše, ja želeh čovek da budem, ali shvatam da se izraz "normalan" dosta izlizao u ovih sto osamnaest godina. I nazreh i ulogu humora u delu i shvatih....to je to...našli smo se....

Ne volim da kažem da gutam knjige, jer verujem da treba jesti lagano i dobro variti (pa čak i ovo i te kako igra ulogu u Hamvaševom delu), ali osam delova Karnevala pročitah rekordnom brzinom, i živeh ta slova. Pa od toga da relativno često koristim rečenicu "Završila je kurvatoijum sa odličjem.", do jednostavnih istina kao što su "koga ne volimo, njega kvarimo" i "bez ljubavi se nužno besni", preko sveske pune prepisanih delova- Karneval posta neizostavi deo moje svakodnevice.

Pa onda uloga žene kod Hamvaša. Koliko se samo puta našalim da sam šovinista, a čula sam da i njega prozivaju tim imenom. A zapravo je to jedan uvid koji lako podlegne kritici iako je prilično očigledan- borba žene da ukine sopstvenu ženstvenost- koja je, ko bi ga znao, možda i neophodna da bi se nekakva ravnoteža postigla, ali to ne umanjuje urnebesnost ženskog lika koji želi da napravi "čisto žensku državu".

Da ne pričam o astrološkom aspektu i priči o sudbini, konstelacijama i, na kraju opet, o Bogu. Prosto osećam kako mi se knjiga topi u ustima dok pričam o njoj.

A onda u pdf-u nađem esej "Filozofija vina". Oh, pa ima li veće radosti! Znam, ne treba mi molitvenik za ateiste, ali sigurna sam bila od prve stranice da će me nešto oduševiti, razgaliti, rastopiti i objasniti.

Kad se postidim, zacrvenim se k’o bulka, i to je jedan krajnje neprijatan osećaj koji me oduševljava i volim da ga izazivam. Nekako me centrira i pokaže mi gde sam i mislila sam da je to neko samo moje otkriće i samo moj hir, što bi izazivalo jedan metastid- stid od stida. Ali u "Filozofiji vina" nađem upravo rečenicu "Samosvestan i stidljiv, jer to je jedno."

I sada bih opet da se vratim na onaj skorašnji događaj kada su me pitali da li pišem. Pišem, evo ovde živog dokaza, samo...kada čovek čita, shvata da je copy-paste religija našeg vremena, da su mnoge vekovne istine sročene i napisane verovatno bolje nego što bih ih ja ikada rekla i da je možda najbolje što mogu da uradim da ukažem makar na jednog genija, možda ga još neko otkrije, umesto da sečem šumu za neka svoja prepričavanja.

I to je i Hamvaš radio ukazivši u "Sto knjiga" na vekovnu baštinu čovečanstva. I to je ono što ovaj život čini ozbiljnijim i manje ozbiljnim; jer ne postojim ja samo u odnosu na tebe ovde i sada, ja postojim i u odnosu na sve moje pretke i sve ljude od kada je sveta i veka. To me čini bitnijim i manje bitnim. To me čini čovekom.Zato: dok se ne prouči staro, novo ni ne nastaje- to budu samo nove verzije starog- prevodi, interpretacije i razvodnjavanje.

I, da ovo ne bi postalo digest-izdanje ovog velikana, jer je moja najveća želja da za njega čujete i koliko odmah počnete da ga čitate (to je moj poklon njemu za rođendan- znam, pisac je i umro je još 1968., ali ja se lako zaljubim, to je patologija samo po sebi), evo još samo par mojih omiljenih citata, pa Vi vidite, ako ste uopšte i došli dovde u čitanju:

Ovaj objašnjava čitav moj tekst:

"Potpunu celinu ljudskog postojanja koristim da bih mogao da razumem jednog jedinog čoveka."

Omiljeni: "U svom istinskom biću umemo da podnesemo svaku uvredu, ali ako nam neko dirne u fiks-ideje koje gajimo o sebi samima, smesta počinjemo da jaučemo."

"U drugome sam jedini (nepromenjen), u samom sebi sam neprekidno drugi (u neprekidnoj promeni)."

I, u čast trenutno retrogradnog Veličanstvenog Saturna:

"Vreme ruši samo ono što u tom trenutku nije istinito. Vreme jeste takvo da sledeći tren guta prethodni i on nestaje, ali ne bez ostatka. Od onoga što je preostalo nastaje nadvremenost."

 

 


Inostranstvo

Generalna — Autor nensi888 @ 10:24

"Mama, mama... šta znači ovo 'traffic light'?"

"Hmmmm... a, pa svetleća trafika."

"Mama, a šta je to svetleća trafika?"

"Sine mamino, pa to ima u inostranstvo na svaki ćošak!"

Beše ovo jedan dijalog između mame i mene, na samim počecima učenja engleskog.

Tih skorih devedesetih u inostranstvo se nije išlo i u inostranstvo se nije diralo. Bila je to oaza u koju trpamo sve što nemamo, a želimo. Čak i svetleće trafike. Jer je tamo kraj tunela i odatle kanda neka svetlost gori.

Kad ostvariš taj nedosanjani roditeljski san, shvatiš da se međ svetlećim trafikama i Aladinovim čarobnim lampama nalaze ljudi što istu muku muče ko i sav ostali svet: životnu muku. Još gore, uvidiš da te ljude nimalo ne zanimaš. Počnu da ti nedostaju dosadni malograđani koji te svaki čas pitaju da li si oslabio ili si se popravio, kad se šišaš i ko te šiša i kakve si boje ukombinovao danas; ta barem je razloga za ljutnju bilo.

Osećaš se usamljeno. Samo. Ostavljeno. I ne možeš to nikome da priznaš. Kako da priznaš kad "Blago tebi! Mi se ovde jadni mučimo! Kako bih ja voleo da sam u Nemačkoj!" Ili Austriji, Holandiji, Belgiji, bilo gde, osim ovde! Tvoja mama ide okolo i hvali se komšijama kako joj više nisi na teretu, izmisli povremeno i da šalješ novac, svi te gledaju sa zavišću i prezirom... I, odjednom... sam si i u retkim posetama domu...

Počinješ da priznaješ da u inostranstvu ipak po nečeg ima čega ovde nema. Odustaneš od ideje svetlećih trafika. Više para, čišće ulice, zakon postoji, malo više razgovaraš sa automatima i papirima, nego sa ljudima, ali šta je tu je. Barem ti se dugi, crveni nokti šalterske službenice ne zarivaju u oko. Niko te ne komentariše i ti nikoga ne komentarišeš i, moraćeš da priznaš, ima po nečeg i primamljivog u nemešanju u tuđe živote.

Upoznaš nekog. Sve vreme osećaš da ti je to potrebno. Da sa nekim deliš intimu, a ne vremensku prognozu. I ako negde svet postaje bolje mesto sa ljubavlju, to je sasvim sigurno inostranstvo. Pomisliš da je to jedini smisao tvog odlaska, ma sudbina. I jeste. Nikoga mi ne srećemo slučajno. Samo što su u sudbinu ucrtane i veze koje ne traju večno. Pa kako ti se zalomi. Bilo kako bilo: ova ljubav zbilja zaborava nema.

Tu negde prelomiš. Hoćeš-nećeš. Gde si više stranac? Naravno, zauvek ćeš ovde pripadati. To se ne bira. Kakvi su takvi su, tvoji su i mogu da se odriču na hiljadu masnih novinskih papira, rodili su te. Ta se sudbina nikada ne menja. Nosiš ih sa sobom i znaš da imaš gde da se vratiš, uz mnogo gunđanja, naravno. Ovoj drugoj strani počinješ da pripadaš. Ljubav nam da taj osećaj. Nema veze da li ste oboje iz različitih delova sveta; ljubav je tamo gde se zadesiš.

Sad još da odlučiš. Naravno, postoji mogućnost da ostaneš tu i pripovedaš svojim klincima o prekrasnim svetlećim trafikama u tvojoj otadžbini, kojih ovde nikad biti neće.

Jer, ljudska je sudbina, a možda i porok, da čezne za onim čega nema. I dobro je tako. Inače bi prazan bio ovaj svet. 

 


O prijateljstvu

Generalna — Autor nensi888 @ 12:09

Imala sam tu sreću i nesreću u životu da budem jedino dete svojih roditelja. Bila sam sama i usamljena, sve dok nisam shvatila da sam blagoslovena time da mogu da biram svoju braću i sestre.

Znate kako kažu: “voli ga kao brata”, za mene “voli ga kao prijatelja” zapravo znači mnogo više. Kao i mnoge druge izgubljene sestre, i ja sam u svojim prijateljstvima mnogo grešila i mnogo lutala. Ponekad bih odlazila na neka daleka mesta i zaboravljala na ljude koji su moj život činili životom. Nikada se nisam ljutila; samo bih odlazila neznano kuda sa neznano kim i uvek iznova dokazivala kako nisam u pravu. Onda bih se vraćala, nekada uz izvinjenje, nekada tek onako, spontano. U očekivanju da su me otpisali i mišljenja da tako i zaslužujem. A oni bi me dočekali raširenih ruku i nastavili bismo tačno tamo gde smo stali. I opet bih ja važila za nekog “pametnog u društvu”, povrh svih budalaština koje sam u stanju da uradim i pogrešnih odluka koje sam u stanju da donesem. Ako sam nekada i u porodici, i u kraju, i u školi, osećala da ne pripadam, svojim prijateljima sam uvek pripadala i uvek bila dobrodošla. Zato tu, među njima, osećam da vredim. Sve samopoštovanje koje sam stekla za života stekla sam isključivo zahvaljujući njima. I ako se zbog nečega kajem u životu, kajem se zato što sam ikada preispitivala naše prijateljstvo.

Znate kako u porodicama kažu “šta god da uradi, naša je”. E, u mojoj su porodici veoma laki na odricanje. Ali među prijateljima imam upravo taj osećaj. Ovaj tekst pišem sebi kao podsetnik na to koliko sam njihova i koliko su moji, i želim da se postidim ako ikada ponovo uhvatim sebe da koračam od njih.

Dragi moji prijatelji, ovo nije slatkorečivost kojom želim da vam se uvučem pod kožu, već iskrena zahvalnost za podršku koju zaista nikada nisam dobila nigde drugde.

Vi ste čitali i delili moje pesme i tekstove, hvalili me unaokolo kao što ni roditelji nisu, i primali me u zagrljaj uvek i uprkos svemu.

Znam da ćete reći da sam i ja vama mnogo dala i to nije nešto što ovim redovima želim da umanjim i poreknem, suština je da sam jedino sa vama imala osećaj da ono što dajem zaista vredi, što ono što dobijam čini neprocenjivim.

Hvala što ste tu i što mi svakodnevno dočaravate topli dom.

 


Umetnost prihvatanja

Generalna — Autor nensi888 @ 14:00

"Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikujem između ta dva."

Priča o prihvatanju je teška. Iako ništa ne zahteva manje aktivnosti od prihvatanja. Ili možda baš zbog toga što ništa ne zahteva manje aktivnosti od prihvatanja.

Prvi na listi za prihvatanje je čovek sam. Prihvatiti sopstvene nesavršenosti, pogledati u sopstveni mrak, prigrliti svoje nesigurnosti. Ne ljutiti se. Ne stideti se. Možda se jednostavno nasmejati. Stati pred sobom kao pred nekim drugim i videti dušu koja se nekako snalazi. Na putevima bez jasnih putokaza. U večitoj magli od oprečnih saveta. Videti, razumeti i prihvatiti.

Reći ćete da lupetam? Naravno da ljudi prihvataju sebe, oni sa drugima imaju problem. Međutim, kako to onda da gomila industrija cveta na temeljima naših nesigurnosti? Kako to da je plastična hirurgija uzela toliko maha, kako to da ne možemo da prihvatimo ni jednu najobičniju biološku činjenicu kao što je starenje? Vreme prolazi. I prolazilo je i uvek će prolaziti. Baš ništa tu ne možemo promeniti, možemo jedino da prihvatimo i nastavimo da prolazimo zajedno sa njim. Ali ne ide. Uporno se borimo sa tom vetrenjačom.

Ono što je tu blizu prihvatanja sebe je prihvatanja bližnjih naših. Da, da. Roditelja. To nam je što nam je. Ta je lutrija završena i prihvatanje te nagrade je ama baš jedino što nam preostaje. Moja drugarica imala je običaj da kaže: "Ja tatka i majku nisam mogla da biram, al' drugo mogu." Jedna prijateljica bi na ovu priču o prihvatanju rekla: "Lako je tebi da kažeš. Znaš kako su oni teški." Znam. O prihvatanju pričamo samo onda kada je teško. Ono što nam je dobro i lako i što ne bismo da menjamo - ni ne shvatamo da smo prihvatili. Prihvatam svoje talente i svoje divne, velikodušne, ljupke, duhovite prijatelje. Ma nemoj! Je l' ti teško da prihvatiš, jadna, sve to?

Zašto je to tako? Verovatno zato što ovo podrazumeva puštanje kontrole. Mirenje sa tim da nismo svemoćni. Takozvano "mirenje sa sudbinom". Tamo gde je nemoguće menjati. Ne svuda i uvek. I zato što podrazumeva i onu treću komponentu - mudrost da razlikujemo ono što ne možemo da menjamo od onoga što možemo. Imajući u vidu ove dve mogućnosti, imamo izbor. A kad imamo izbor, imamo odgovornost.

Konstantno menjati sve oko sebe  i sebe ubacilo bi nas u vrtlog nestabilnosti. Konstantno prihvatati sve oko sebe zarobilo bi nas u neizdrživu pasivnost i trpljenje tuđih promena. Rešenje je, verujem, u promišljanju o sopstvenoj odgovornosti i neshvatanju sebe i života previše ozbiljno. "Malo sam luckasta, no što ću..." Uz osmeh je prihvatanje lakše. 

Lično, kada mi je baš teško da prihvatim neke stvari, poslužim se humorom. Crnim, belim, radi sve. Pa kažem: "Dobro... malo sam izgubljena... ne znam baš kako da završim ovaj tekst...ko što ne znam da se vratim gde god da krenem, ni iz wc-a ako sam negde prvi put... al' sve je to deo šarma. ;)" 


Red i običaji

Generalna — Autor nensi888 @ 11:53

"Šta oblačiš za Novu godinu?"

"Crvenu haljinu, takav je red."

Nosimo nešto crveno, na radost. Kao Deda Mraz. I Deda Mraz je "na radost". Iako se deca svađaju oko njegovog postojanja i iako se čudimo što već velika deca veruju u Deda Mraza, i mi imamo svoje male rituale i iluzije, kojima se borimo sa životom, koji je od nas veći. I koji ima kraj. Kao i ova godina. Kao i bilo koja druga godina. Kao i mi. Ne sećam se da li sam prošle godine nosila crveno išta, ali ove hoću. I ona će to videti i znati da ceni. Biće bolja kad me vidi u crvenom.

Iako svesna apsurdnosti ove izjave, biram da verujem u svoj mali ritual. To me čini veselijom. Uliva mi nadu. A vera i nada su nam potrebni. Da nas zagreju u ovim hladnim danima. Koji će proći. Kao i sve ostalo. Kao i mi. Sve je to, uostalom, borba sa prolaznošću. Naše zajedničke proslave, poljupci u ponoć, pokloni koje delimo, Deda Mrazovi, zubić vile, fotografije...zamrzavamo trenutke kako bismo ih ukrali od večnosti... Tako gradimo uspomene, dokaze da smo živeli. I, kada se vratimo koji korak nazad, imamo volju da idemo napred.

"Vidi kako sam bila lepa u crvenoj haljini. Ove godine imam još lepšu. Divna je bila ta crveno podvučena godina, mnogo bolja nego ona koju sam dočekala u onim kaki pantalonama."

Lepo je, možda i neophodno, imati iluziju da imamo kontrolu. Daje snagu da nastaviš dalje. Iako znaš da je neizvesno, ipak si nešto preduzeo. Zaokružio crvenim. Doneo važne odluke. Otvorio prozor da ode Stara godina. Napravio retrospektivu. Pogledao stare fotografije. Proslavio.

Spreman si za korak dalje. U neizvesnost. Do sledećeg rituala. Predaha od neizvesnosti, jer se ritual izvodi uvek na isti način. Tvoj način. Način da skupiš snage, vere i optimizma da nastaviš dalje ovo putovanje koje je samom sebi cilj.

Nek je na radost! Ajmo, zdravica! 


Amanet

Generalna — Autor nensi888 @ 21:14

Ova dramatična godina, koja se lagano vuče ka kraju, dramatično me je i obradovala: 16. decembra dobih u ruke zbirku pesama svog tate. Izašla iz štampe. Kako je bilo čudno gledati je i listati! Čudno i divno! Hiljadu puta sam je već čitala, prekucavala, tražila i ispravljala i, sada vidim, nikada do kraja ispravila slovne greške i sada je evo tu, držim je u rukama. Na koricama nebo i reka i dva oka, posvećena tatinoj profesiji - bio je oftalmolog. Iz moja dva oka suze. Ponovo smo tu. Grlimo se rečima, slovima preglasno neizgovorenim. Otvaram slučajno na pesmu "Gospođice, Vama u amanet". Meni baš, verujem, ta pesma pisana krajem sedamdesetih, dok me još nije bilo ni u najavi.

Jedno od najdivnijih bića koje poznajem reče mi juče, prelistavaćući zbirku "Kako vas dvoje ličite." "Naši smo.", kažem. Trudili smo se da ličimo. Ima u njegovim pesmama jedan stih "bejah jak, najjači". Je l' čujete kako odzvanja muzika tog stiha? U mojim pesmama nema taj divni ritam, a stalno sam pokušavala da ga tamo umetnem nekako. Ličimo, ali, ipak je svako zadržao po nešto samo svoje. 

Danas sam sedela sa dve prijateljice na kafi. Pričale o "današnjoj deci". Mora da nas sustiže vreme kada nam je ovo aktuelna tema. Nemaju interesovanja, hobije... Kakvo je to vreme došlo?

Naterao me je ovaj razgovor da se zapitam. Ili, da nastavim da se pitam, jer bi se moglo reći da se ja stalno pitam. Koja su bila moja interesovanja? Kako sam došla do njih? I knjiga je gledala u mene onim svojim plavim očima potopljenim u reku. Gledala i davala odgovor. Jer i ja  sam gledala. Gledala u tatu. Slušala noćima zvuk pisaće mašine. Tup-tup-tup-tup-tup. Glasne su bile pisaće mašine. Krišom čitala i krala rime. Kasnije smo zajedno pisali. Voleo je da me ispravlja. Ovde fali zarez. Tako. Ovo nije baš savršeno. Ja njega nisam ispravljala, ipak je on Tata.

Deca će biti kreativna, ako ugledaju vašu kreativnost. A čak i da ne budu, vi ćete biti srećniji ako ne izgubite sebe. Pokazaćete im da je važno da se pronađu. Da užuvaju u nečemu. Da nije sve u poslu, izdržavanju i održavanju. Da smo dužni biću da mu pružimo radost stvaranja.

Moj tata možda i nije bio najbolji tata na svetu. Pravio je greške i često bio tužan, ali je sačuvao poeziju. Time je sačuvao mene od letargije i nezainteresovanosti. Udahnuo u mene karakter. Time što, ipak, nije celog sebe zaboravio.

Brinite o deci, ali ne zaboravite sebe nikada. Time biste im poslali poruku da čovek nije važan i da je u redu da se zaboravi. Ne treba da im budete telohranitelj, nego primer. Igrajte se. Pišite. Slušajte muziku. Glumite. Vajajte. Idite na predstave, u bioskop, u park. Čitajte. Ne govorite da nemate vremena zbog dece, to je vreme njima potrebno da uvide da imaju mogućnosti. 

I ne bojte se da će vas deca "samo" imitirati. To je nemoguće. "Bejah jak, najjači" nije moj stih i neuspešan je bio moj pokušaj krađe. Kažnjen lošom rimom, to vam je u poeziji kao da vas na ulici "udare zo džepu". Ja više i ne pišem poeziju, dohvatila sam se ove proze. Tata je bio putokaz, ostavio je u amanet da dalje vozim na svoj način.

Vreme se ne menja, vreme samo prolazi, mi biramo hoćemo li da kukamo na današnju decu, ili da im budemo putokaz ka nekom boljem, ispunjenijem "sutra".


O ukusima ne treba raspravljati

Generalna — Autor nensi888 @ 13:20

O ukusima ne treba raspravljati, ali pogodi me kad vidim ljude, ispijene i gorke, podsete me na tursku kafu i na robovanje, na muku što život začinjava; pa poželim da im razvodnjim gorčinu, ponudim im da se zaslade optimizmom, pogledam u daljinu, pa kažem: "Vidi, smeši nam se slatka Nova godina!" No, to je, zapravo, neslana šala, iako su moje namere daleko od toga. Jer je prošlo mnogo Novih godina i nijedan im sneg nije razvodnjio gorčinu, a ja sam mnogo manja od snega. Prošlo je mnogo Novih godina, koje su im zaslađivali paketićima punim raznih šećerlema, nudili su im mnogo raznobojnih bombona prvog januara, da bi svaki sledeći dan bio sve gorči.

I kad ti oči zamažu, ostane gorak ukus u ustima. Knedla u grlu. Ukus ne vara, zato o ukusima ne treba raspravljati. Jer ljudi su ljuti,crveni i besni ko one male paprike sa juga. Dosta im je da ih suše i žderu, da, tako sparušeni, sede pred nekim na poslužavniku. Možda, ako prestanemo da razvodnjavamo ukuse, možda ta mala, naizgled nemoćna, sparušena paprika, uspe da zabiberi čorbu onom što je zube iscerio na nju, spreman da je proguta.

Slatko sam se nasmejala na tu fantaziju. Inače se kiselo smejem kad oližem kašiku realnosti. Posle me danima muče kiseline i gorušica. Zato ne raspravljam o ukusima. Uostalom, tako su nas učili slatki naši. 

 


Šta se zapravo promenilo?

Generalna — Autor nensi888 @ 13:31

Razmišljam ovih dana o muško-ženskim odnosima. Ja, zapravo, čitavog života gledam i na muškarca i na ženu kao na čoveka i okrenuta sam ka onome što svako kao individua može da da. Strašno se ljutim kada ljudi uđu u globalizacije "muškarci ovo, žene ono", ali možda u tom svom pravedništvu ja ostajem slepa za one aspekte koji su stvarno zajednički svim ženama, ili svim muškarcima. Ne znam i ovaj tekst je verovatno moj pokušaj da se otvorim za to da čujem i drugu stranu medalje.

Uglavnom, muškarci se ovih dana sablažnjavaju nad tim što žene lako ulaze u površne odnose. I ne, nije ovo samo moj utisak, danas čak i na stranici balkanalija videh sliku na kojoj muškarac želi zagrljaj, a žena seks, sa komentarom "Vremena se menjaju." Dakle, oseća se to, komentariše, te slike figuriraju našim univerzumom trenutno. No, da li vremena uopšte mogu da se menjaju? Ili se to mi menjamo u okvirima vremena i prostora, jer to su jedini okviri u kojima postojimo.

Sklona sam da pokušam da razumem pojavu pre no što uđem u osudu ili se istoj pridružim. Stoga reših da se zagledam u ono na šta sam dugo žmurila: u stereotipe. U ono kako smo vaspitavani u onim, Bogom danim, "boljim" vremenima.

I tako se odletim daleko nazad, na jug Srbije, tamo gde sam prvu reč progovorila, pa se setim kako mi je mama pričala da je plakala na dan mog rođenje, jer "žensko je, mučiće se mnogo". Kako sam i dan danas "Gagice, sine...", valjda iz želje da mi tu snagu mušku udahne, ko zna, da mi olakša taj ženski teret.

Setim se ekskurzije na kojoj je nastavnik uhvatio dečaka sa starijom devojkom u hotelu, pa mu reče "Bravo, sinko, obelio si nam obraz." I setim se koje bi sve epitete dobila devojčica da je bila na njegovom mestu. Naš jezik baš ne štedi žene kada su uvrede u pitanju.

A onda nadimci za male dečake. "Kure mamino" je tek eufemizam. Ali, nije ni njima bilo lako. Dečaci ne smeju da plaču. "Cmizdriš kao devojčica." Da potraže emociju, zagrljaj, suzu da proliju? Sačuvaj Bože! Budući majstor, drvodelja, naučnik, švaler bre! I to švaler iznad svega nabrojenog! Teško je, sasvim sigurno, održavati takvu reputaciju, a biti živ čovek.

I  tako godinama: ženama zabranjeni nagoni, muškarcima nežne emocije (jer, svakako, smeli su da se razbesne). I sada ću se, ipak, vratiti na početak svog teksta gde tvrdim da je svaki čovek - čovek, nebitno kog pola. I svaki ima i nagone i nežnosti.

Jer, upravo ova stara podeljenost je i dovela do ove kontra-podvojenosti. Ne znam, muškarci, možda vas to žene nesvesno podsećaju na ono nežno biće u vama, što vapi za poljupcem i zagrljajem. A možda ste i vi njih godinama podsećali na ono životinjsko u njima. I, možda, ali samo možda, jer ja nisam ni genije ni prorok, kada se sledeći put "vremena promene", i muškarci i žene taj balans nađu unutar sebe, pa odmereno ispoljavaju oba ova ekstrema. 

Važno mi je da naglasim da nisam ni na čijoj strani, ali je neosporna činjenica da je ovo tekst iz pera jedne žene, pa ne zamerite ako malo više naginje svom polu. I važno mi je da se setimo da mi kažemo da su žene "nežniji pol", a muškarci "jači pol". Dakle, ne samo jaki i ne samo nežni, već samo jedni više naginju snazi, a drugi nežnosti. 

Ove različitosti mogu da nas približe jedne drugima, umesto što ih koristimo kao oružje za rat. Jer jedni smo drugima neophodni. Inače nas ni bilo ne bi. 


Požuri polako

Generalna — Autor nensi888 @ 11:49

"Vreme ti je." Stara frazetina koja ledi krv u žilama. Jer podseća na to da nam je vreme na ovoj planeti ograničeno. Jer podseća na to da smo svi u istom sosu. I, dok je sve ostalo neizvesno, i "ne znamo šta nosi sutrc", naša jedina izvesnost je zastrašujuća: život ima kraj.

Svačiji. Zato žurimo. Žurimo da roditelji vide šta smo postigli, jer znamo da ih jednom neće biti. Žurimo na posao, žurimo u odnose, ljubavi, brakove... I onda se sapletemo o još jedan stari idiom: juri kao muva bez glave. A muva bez glave ne predstavlja ništa drugo do čoveka bez svesti.

Brzina ne dozvoljava svesti da se probije. U toj brzini, u kojoj nemamo vremena da sagledamo ljude, događanja, kontekst, sopstvene potrebe, radimo stvari iz navike. I tako stvaramo iste prošle odnose, ponavljamo iste greške i živimo iste patnje kao i pre. Paradoksalno, dok jurimo da stignemo na nekakav cilj, sopstvena brzina vrti nas u krug. Brzina nam ne da da idemo dalje. Da napravimo korak van prošlosti.

Stani, čoveče, polako! Osvrni se, pogledaj gde si, sa kim si, oslušni glasove, osmotri boje. Možda ovaj neko ima  nešto novo da ti da. Možda ti možeš da probaš drugačije, ako daš sebi dovoljno vremena. Bogat je jezik i za ovo smišljene su fraze. "Svi ste vi isti." i "Sve ste vi iste." 

No, jesmo li? Da li stvarno verujete u to? Da, svi su nam isti i sve su nam iste, dok jurimo, kad protrčimo pored njih. Pa vidimo biće ljudsko ko i svako drugo: ruke, noge, glava. Za ugledavanje razlike treba vremena. Da staneš. Da osmotriš boju očiju i oblik nosa, da onjušiš i čuješ šta ima da kaže. Jer, na površini, jesmo svi donekle slični, ali nije cilj da na površini i ostanemo. Baš zato što život ima kraj. I zato što suštinski imamo samo jedni druge. Tužno je, onda, da jurcamo ka tom kraju, kad možemo da požurimo jedni drugima u zagrljaj i da u tom zagrljaju ostanemo dovoljno dugo. Onoliko dugo koliko nam je potrebno da osetimo da nismo svi isti. Onoliko dugo koliko nam je potrebno da i sami ne ostanemo isti.

Zato, polako požuri. Ali ne ka kraju. U susret požuri! U susret Drugome i kroz njega, sebi u susret! Tako se jedino dobija trka sa krajem.


Preteće poruke

Generalna — Autor nensi888 @ 19:41

Na dan mog rođenja, moj otac je, umesto da se raduje novonastalom životu, trčao iz bolnice do kuće po pisaću mašinu i indigo, jer onda nije bilo fotokopir aparata. Naime, 22. oktobar '84. tati je bio višestruko stresan dan. Ja sam ih iznenadila, ostadoh od onda ranoranilac, mama je tek ušla u deveti mesec. A, da stvar bude još komplikovanija, nekoliko dana pre toga, na adresu je stiglo pismo. Jedno od onih lančanih pisama koje obećava sreću ako ga prosledite pogolemom spisku drugih nesrećnika i preti "nečim lošim" (da barem definišu šta je to). I, ma kako tata bio obrazovan, okolnosti i neizvesnost života behu jači od njega: dobio je dete u inat medicini, koju je i sam završio, ako se to čudo desilo, zašto ne bi poverovao u svako drugo, ma kako dobro ili loše? Pričao je da se smirio tek u pošti, kada je uzeo veliki telefonski imenik i slao pisma određenom broju ljudi na slovo "A". Setio se, u čitavoj frci, da izbaci deo o tome kako će se"nešto loše" desiti, ako se ne daju u akciju. Tek je onda mogao da mi se raduje.

A meni je ostalo pitanje: ko je prvi napisao jedno takvo pismo? Kakva je to potreba ljudska da se igra Boga? Evo, lančane poruke dan danas stižu, ja ih uredno ignorišem, ali ne znam kako bih se osećala da stignu na neki Veliki Dan, u trenutku koji menja celi jedan život. Pitam se ponekad, koliki je bio njegov strah, ili krivica što nije završio pre? Jedan važan dan tatinog i mog života bio je posvećen anonimnom autoru preteće poruke, koji je taj dan možda proveo bezbrižno, a možda i ne... Nikada neću saznati, ali nas je spojio svojim pismom i tatinim strahom, i ničim izazvanom krivicom.

Tehnika je napredovala, mnogo je lakše prenositi poruke, prsti ne ostaju ljubičasti od indiga. Ali to nije opravdanje za sve veći broj pretećih poruka koji cere zube sa naših aparata za komuniciranje. Zaključila sam danas da sakodnevno čitam hrpu emotivnih ucena. Od poruka "Znam da ovo nećete svi proslediti, ali...", preko "Ako ovo ne uradite, vi ste Nešto Strašno." do one poznate, stare, verovatno najzloupotrebljavanije izreke na svetu "Ko hoće nađe način, ko neće, nađe izgovor."

Dragi anonimni autori pretećih poruka, imam ja jednu emotivnu ucenu za Vas: kada odlučite da svoju poruku pustite na slobodu, zamislite prvo svoj najtužniji i svoj najsrećniji dan u životu. Ako bi Vam u tim trenucima bilo teško da primite takvu poruku, odustanite. Vama ni iz džepa ni u džep, a neki nebitan lik, imaće manje briga tog dana.

I da ko hoće, nađe način, ko neće, nađe izgovor. I to je ok. Nek nalazi izgovor dok ne nauči da kaže "ne". Jer je ok i da neće. I to što ljudi ne dele statuse o bolestima, ne čini ih nehumanima. Niti Vas čini humanima što ste obogatili svoj zid statusom o bolesnima.  Ok je i odustati kada upoznamo svoje limite, vaša mera uspeha nije opšta mera uspeha. I voda ne leči rak, ne stajte ljudima na žulj.

Znam ja da mogu da ignorišem sve te poruke, no setim se priče sa početka i ppmislim na sve nebitne likove koje te poruke možda pogode, jer ih nađu u osetljivom trenutku, i setim se kako sam ja nekome tamo bila nebitna na dan svog rođenja, pa me zaboli kako smo svi u toj beznačajnosti povezani. 


Živeti u strahu

Generalna — Autor nensi888 @ 13:59

Ne znam za Vas, ali mene su, od kako sam prohodala i progovorila, učili da je strah strašan. Biti uplašen značilo je biti slab, nemati spososobnosti za preživljavanje, biti jadan. Zato je bilo dobro biti neustrašiv, moćan, suočavati se, biti hrabar. Slali su me na aikido, učli da se branim, da se ne bojim većih i jačih, praveći mi zapravo još strašniju sliku o njima.

Važilo je pravilo da ne govoriš nikome da si uplašen i ugrožen, da moraš da naučiš da se “boriš sam za sebe”. Stalno se insistiralo na ratobornosti, na fajtu, na odbrani.

Ja, na žalost i na sreću, ne umem da se borim i da napadam, ne umem i ne želim da ratujem i baš zbog toga verujem da postoji jedan čvrsti deo karaktera koji je samo naš, na koji je teško da mogu da utiču vaspitanje, delanje, porodica, okruženje.

No, uticali su na drugi način. Veći deo života provela sam u strahu sa kojim nisam radila ništa i koji nisam delila ni sa kim, jer me je bilo stid da budem kukavica.

Tako sam išla kroz život noseći sa sobom oblak straha, meni težak kao najveći teret, jer sam morala da ga skrivam. Ili, da se ispravim, jer sam mislila da moram da ga skrivam.

Zato sam prečesto bila plen raznih lovaca, jer, znate kako kažu: “they smell the blood”. I, dok sam se hvatala u koštac sa tim krvnicima i dovodila sebe u situacije u kojima sam osećala da mi je život ugrožen, u glavi mi je odzvanjala rečenica koju su mi godinama slali roditelji, vaspitači, prijatelji: Nemoj da se plašiš…

Ne mogu da se setim niti da procenim da li to behu neki po prirodi plašljivi ljudi ili ne, ali znam da, ko god je makar i malo plašljiv, zna da nije moguće poslušati ovaj savet. A ako ćemo se teorije držati, strah je osnovna emocija. Nad emocijama nemamo kontrolu niti svesno odlučujemo kako ćemo se osećati u datom trenutku, ali nad akcijama imamo, ili, bar, imamo izbor da preuzmemo odgovornost za svoje akcije, i ovu odgovornost imamo i prema sebi i prema drugima.

A emocije mogu da budu prijatelji akcijama. To kako se osećam može da mi pomogne u odluci kako da delam. Ako sam tužna zbog nečijeg odlaska, mogu da rizikujem i izgovorim: “Nedostaješ mi. Da li hoćeš da se vratiš?”Ako sam ljuta, mogu da kažem: “Ljuti me što mi ne posvećuješ dovoljno vremena. Da li hoćeš da provodimo više vremena zajedno?” , naravno, uz nužno prihvatanje mogućih odgovora “da” i “ne”.

A kako sa strahom? Izgleda da je sa njim najkomplikovanije. Ne zvuči preterano primamljivo da osobi koje se plašimo kažemo: “Plašim te se.” I strah je u većini slučajeva toliki da ga je zastrašitelj i te kako svestan.

Moja je metoda bila ovakva: prestala sam da skrivam svoj strah od sebe i drugih i pokušala da čujem šta mi poručuje, a poručivao je: “Beži odavde!” Bežanje je još jedna od akcija za koju su govorili da “nije ok”. Sada se ja pitam: zašo nije ok? Kada pogled usmerim ka prirodi, vidim da je zecu podario brzinu kako bi se sačuvao, ne ugledam srnu koja divljoj zveri trči u zagrljaj i “suočavanje”, a krhkost ovih bića je, čak, deo njihove lepote. Paradoksalno, da sam češće slušala svoj strah i bila u skladu sa sopstvenom prirodom, mnogo bih manje drhtala. Kada sam prihvatila svoju “slabost”, postala je snaga. Ne snaga da se borim i pobeđujem, već snaga da preživim i izbegnem nasilje.

A šta kada je za bežanje kasno? Još jedna stvar za koju su me učili da “ne valja”: traženje pomoći i podrške. Zanimljivo je da su nam dva ljudska bića potrebna za transport na planetu Zemlju, da bez Drugoga ne možemo da odrastemo i dođemo u neke godine i zanimljivo je da nas to isto drugo biće ponekad uči da “moramo i možemo sami da se izborimo za sebe”.

Sigurno, ponekad i možemo. Ali, opet sigurno, ponekad je život veći od nas i potrebna nam je tuđa pomoć i podrška. To nas ne čini slabijima, to nas čini ljudima.

Možda je takođe teško, zato što verujemo da ćemo onda biti dužni, da nećemo moći da uzvratimo pomoć koju smo dobili. I nećemo, barem ne bukvalno ono što smo dobili, kad bismo to imali, ne bismo ni zvali u pomoć. Ali sigurno je da imamo druge resurse koji su drugome potrebni i koje možemo da ponudimo, možda čak i ne onome koji nam se “našao”, nego nekom drugom, ali i tako vraćamo “dug”, iliti, što bi se savremeno reklo, “širimo mrežu podrške”.

Jer znamo kako je teško živeti u nemom strahu od nemoći. I znamo koliko smo moćniji zajedno.


Formula(r)

Generalna — Autor nensi888 @ 13:25

Od kada znam da čitam i pišem, čitam i pišem definicije. Ima ljudsko biće potrebu da ono što se dešava stavi u izvestan okvir. Da iskustvu da ime i formu i da ga koristi kada naiđe na neku sličnu situaciju, ili da ima sposobnost da stvori neki slični događaj.Tako nastaju predrasude.

Uprkos tome, poštujem tu potrebu i imam je i ja. Pomalo prezam od ljudi koji nemaju potrebu za čitanjem i daljim obrazovanjem, mnogo prezam od nabusitih i uobraženih; pomalo gledam kako se oblače i kako izgledaju da vidim šta bi fizički oblik koji formiraju mogao da mi kaže o njima. Onda, na osnovu svih svojih formula, pravim selekciju.

I ovo još uvek vežbam, jer sam iz jedne potpuno amorfne otvorenosti prema biću u svoj svojoj različitosti i jedonstvenosti i bez obzira na sve, počela da tešem drvo za okvire. I počeh s izučavanjem te veštine, jer je potpuna otvorenost imala tendenciju da mene proguta i izobliči. Kada sam pročitala citat "Jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan." iz dela "Vuk" Miroslava Antića, shvatila sam da je ono što doživljavam kao otvorenost u mnogome prohodnost i da u njoj nisam bezbedna. Štaviše, da sam ugrožena.

Sa tog mesta ugroženosti, počela sam da gledam ljude i učim kako se prave ramovi. Viđala sam i prave majstore ovih rukotvorina, koji stvaraju ramove sličnih dimenzija, ali je svaki malo veći i obuhvatniji, ali i one čiji se vidokrug vremenom sužava, i one čiji su ramovi uvek fabrički identični.

Svakako sam im se divila i poštovala, uvek se divim veštinama kojima ja nisam vična. I, i dalje, dečijim koracima, učim taj zanat.

Ali, i dalje postoje momenti kada onu svoju prohodnost doživim kao bogatstvo. A to mi se desi kada bacim pogled na širi plan, na tekstove objavljene na internetu i u novinama, na komentare ispod istih, kada uvidim gomilu transparenata ne uramljenih, nego u gvožđe okovanih, zarobljenih i učvršćenih toliko da nema mesta ni da jedno oko gvirne na neku drugu stranu.

Žene su ovo, muškarci su ono, sedam znakova da treba da ga/je ostavite, evo kako treba. Mogla bih da budem i konkretnija, ali mi se čini da se ovi članci suštinski svode na "ovo" i "ono" i prave jedan opštevažeći okvir, kao da bismo mogli da pošaljemo formular, a kompjuter bi mogao, kada se formular vrati popunjen, da izabere sam, na osnovu unetih podataka. Bez ljudskog kontakta.

Paradoksalno, ovakvi tekstovi se pišu zarad ljudskog kontakta, a teme su, obavezno, međuljudski odnosi i emotivne veze.

Kad na to pogledam sa ove distance, naginjem otvorenosti.

Mogu ja da imam nekakve okvire u glavi, ali da i prihvatim da svako ljudsko biće, sa svim svojim iskustvima i patnjama, ima sposobnost da se poveže i nekome odgovara.

Da za susret formula nema i da je svaki jedinstven, svaki je posebna (al)hemijska reakcija. A kada oči zaiskre, u druge oči zagledane, formuzari, barem za trenutak, nestaju. I za taj trenutak vredi i živeti, i patiti. 


Samo iskreno

Generalna — Autor nensi888 @ 17:02

Ovih sam se dana družila sa nekim običnim ljudima, kakve najviše volim, i koji su iz svojih skromnih iskustava razvili jednostavnu životnu filozofiju, lepu i razumnu. Tako je jedan od njih, uz kafu i kolač, uboo u srž društvenih problema, pitavši me:

"Znaš ti da vozoš avion?", na šta sam zbunjeno odgovorila "Ne znam."

"E, vidiš", kaže on, "ovde bi ti osamdeset posto ljudi reklo da možda zna, da bi se snašlo, ili videlo... Nema direktnih odgovora. Sve nešto modifikovano i upakovano. Kad bi bilo malo više iskrenosti..."

Nije mogao bolje da predstavi problem opšte kompetencije i sramote da se ne zna. Ali i želje da se od nekog tamo drugog bolji bude, da se više zna, da se da mišljenje i instrukcija. Tako istih ovih dana na više mesta viđam citat: "Svi vole iskrenost, a kada si iskren prema njima, onda si 'asshole'".

A o kojoj iskrenosti ovde govorimo? Reći nekom da je ružan, tužan, lud, da se loše obukao i dodeliti time sebi kompetentnost da znamo "kako treba", a još da nam za to potencijalno urušavanje nečijeg samopouzdanja orden za hrabrost dodele, jer smo, zaboga, iskreni? Preporučujem da tu vrstu iskrenosti vežbate pred ogledalom, a ako se isto razbije, pa se staklići baš u vašu osetljivost zariju, sami snosite troškove lečenja i lepljenja, što će vam, iako bolno, doneti više koristi nego da se bahatite pred krhkošću drugih.

Hajde da prihvatimo svoje slabosti, ograničenja i neznanje, pa sa te polazne tačke da popravljamo svet.

Nismo ni mi ovo ponašanje izmislili, nego smo ga naučili. Koliko ste puta čuli "Ne znaš?! Nisi za to čuo?! Kako ne znaš? U tim godinama?!"

Kao da se paun šepuri, jer je od nekog tamo bolji za jednu informaciju. A taj neko može i dete da bude, koje će uvek kada ne zna, biti postiđeno, koje više neće da pita, i sve će znati, kao i oni koji na početku teksta voze avion.

A znate kuda lete avioni koje voze takvi piloti? Pitam, pošto JA NE ZNAM.

A neznanje je polazna tačka svakog učenja. 


Čestitamo

Generalna — Autor nensi888 @ 09:48
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

Powered by blog.rs