Amanet
Ova dramatična godina, koja se lagano vuče ka kraju, dramatično me je i obradovala: 16. decembra dobih u ruke zbirku pesama svog tate. Izašla iz štampe. Kako je bilo čudno gledati je i listati! Čudno i divno! Hiljadu puta sam je već čitala, prekucavala, tražila i ispravljala i, sada vidim, nikada do kraja ispravila slovne greške i sada je evo tu, držim je u rukama. Na koricama nebo i reka i dva oka, posvećena tatinoj profesiji - bio je oftalmolog. Iz moja dva oka suze. Ponovo smo tu. Grlimo se rečima, slovima preglasno neizgovorenim. Otvaram slučajno na pesmu "Gospođice, Vama u amanet". Meni baš, verujem, ta pesma pisana krajem sedamdesetih, dok me još nije bilo ni u najavi.
Jedno od najdivnijih bića koje poznajem reče mi juče, prelistavaćući zbirku "Kako vas dvoje ličite." "Naši smo.", kažem. Trudili smo se da ličimo. Ima u njegovim pesmama jedan stih "bejah jak, najjači". Je l' čujete kako odzvanja muzika tog stiha? U mojim pesmama nema taj divni ritam, a stalno sam pokušavala da ga tamo umetnem nekako. Ličimo, ali, ipak je svako zadržao po nešto samo svoje.
Danas sam sedela sa dve prijateljice na kafi. Pričale o "današnjoj deci". Mora da nas sustiže vreme kada nam je ovo aktuelna tema. Nemaju interesovanja, hobije... Kakvo je to vreme došlo?
Naterao me je ovaj razgovor da se zapitam. Ili, da nastavim da se pitam, jer bi se moglo reći da se ja stalno pitam. Koja su bila moja interesovanja? Kako sam došla do njih? I knjiga je gledala u mene onim svojim plavim očima potopljenim u reku. Gledala i davala odgovor. Jer i ja sam gledala. Gledala u tatu. Slušala noćima zvuk pisaće mašine. Tup-tup-tup-tup-tup. Glasne su bile pisaće mašine. Krišom čitala i krala rime. Kasnije smo zajedno pisali. Voleo je da me ispravlja. Ovde fali zarez. Tako. Ovo nije baš savršeno. Ja njega nisam ispravljala, ipak je on Tata.
Deca će biti kreativna, ako ugledaju vašu kreativnost. A čak i da ne budu, vi ćete biti srećniji ako ne izgubite sebe. Pokazaćete im da je važno da se pronađu. Da užuvaju u nečemu. Da nije sve u poslu, izdržavanju i održavanju. Da smo dužni biću da mu pružimo radost stvaranja.
Moj tata možda i nije bio najbolji tata na svetu. Pravio je greške i često bio tužan, ali je sačuvao poeziju. Time je sačuvao mene od letargije i nezainteresovanosti. Udahnuo u mene karakter. Time što, ipak, nije celog sebe zaboravio.
Brinite o deci, ali ne zaboravite sebe nikada. Time biste im poslali poruku da čovek nije važan i da je u redu da se zaboravi. Ne treba da im budete telohranitelj, nego primer. Igrajte se. Pišite. Slušajte muziku. Glumite. Vajajte. Idite na predstave, u bioskop, u park. Čitajte. Ne govorite da nemate vremena zbog dece, to je vreme njima potrebno da uvide da imaju mogućnosti.
I ne bojte se da će vas deca "samo" imitirati. To je nemoguće. "Bejah jak, najjači" nije moj stih i neuspešan je bio moj pokušaj krađe. Kažnjen lošom rimom, to vam je u poeziji kao da vas na ulici "udare zo džepu". Ja više i ne pišem poeziju, dohvatila sam se ove proze. Tata je bio putokaz, ostavio je u amanet da dalje vozim na svoj način.
Vreme se ne menja, vreme samo prolazi, mi biramo hoćemo li da kukamo na današnju decu, ili da im budemo putokaz ka nekom boljem, ispunjenijem "sutra".