Medju nama

Živeti u strahu

Generalna — Autor nensi888 @ 13:59

Ne znam za Vas, ali mene su, od kako sam prohodala i progovorila, učili da je strah strašan. Biti uplašen značilo je biti slab, nemati spososobnosti za preživljavanje, biti jadan. Zato je bilo dobro biti neustrašiv, moćan, suočavati se, biti hrabar. Slali su me na aikido, učli da se branim, da se ne bojim većih i jačih, praveći mi zapravo još strašniju sliku o njima.

Važilo je pravilo da ne govoriš nikome da si uplašen i ugrožen, da moraš da naučiš da se “boriš sam za sebe”. Stalno se insistiralo na ratobornosti, na fajtu, na odbrani.

Ja, na žalost i na sreću, ne umem da se borim i da napadam, ne umem i ne želim da ratujem i baš zbog toga verujem da postoji jedan čvrsti deo karaktera koji je samo naš, na koji je teško da mogu da utiču vaspitanje, delanje, porodica, okruženje.

No, uticali su na drugi način. Veći deo života provela sam u strahu sa kojim nisam radila ništa i koji nisam delila ni sa kim, jer me je bilo stid da budem kukavica.

Tako sam išla kroz život noseći sa sobom oblak straha, meni težak kao najveći teret, jer sam morala da ga skrivam. Ili, da se ispravim, jer sam mislila da moram da ga skrivam.

Zato sam prečesto bila plen raznih lovaca, jer, znate kako kažu: “they smell the blood”. I, dok sam se hvatala u koštac sa tim krvnicima i dovodila sebe u situacije u kojima sam osećala da mi je život ugrožen, u glavi mi je odzvanjala rečenica koju su mi godinama slali roditelji, vaspitači, prijatelji: Nemoj da se plašiš…

Ne mogu da se setim niti da procenim da li to behu neki po prirodi plašljivi ljudi ili ne, ali znam da, ko god je makar i malo plašljiv, zna da nije moguće poslušati ovaj savet. A ako ćemo se teorije držati, strah je osnovna emocija. Nad emocijama nemamo kontrolu niti svesno odlučujemo kako ćemo se osećati u datom trenutku, ali nad akcijama imamo, ili, bar, imamo izbor da preuzmemo odgovornost za svoje akcije, i ovu odgovornost imamo i prema sebi i prema drugima.

A emocije mogu da budu prijatelji akcijama. To kako se osećam može da mi pomogne u odluci kako da delam. Ako sam tužna zbog nečijeg odlaska, mogu da rizikujem i izgovorim: “Nedostaješ mi. Da li hoćeš da se vratiš?”Ako sam ljuta, mogu da kažem: “Ljuti me što mi ne posvećuješ dovoljno vremena. Da li hoćeš da provodimo više vremena zajedno?” , naravno, uz nužno prihvatanje mogućih odgovora “da” i “ne”.

A kako sa strahom? Izgleda da je sa njim najkomplikovanije. Ne zvuči preterano primamljivo da osobi koje se plašimo kažemo: “Plašim te se.” I strah je u većini slučajeva toliki da ga je zastrašitelj i te kako svestan.

Moja je metoda bila ovakva: prestala sam da skrivam svoj strah od sebe i drugih i pokušala da čujem šta mi poručuje, a poručivao je: “Beži odavde!” Bežanje je još jedna od akcija za koju su govorili da “nije ok”. Sada se ja pitam: zašo nije ok? Kada pogled usmerim ka prirodi, vidim da je zecu podario brzinu kako bi se sačuvao, ne ugledam srnu koja divljoj zveri trči u zagrljaj i “suočavanje”, a krhkost ovih bića je, čak, deo njihove lepote. Paradoksalno, da sam češće slušala svoj strah i bila u skladu sa sopstvenom prirodom, mnogo bih manje drhtala. Kada sam prihvatila svoju “slabost”, postala je snaga. Ne snaga da se borim i pobeđujem, već snaga da preživim i izbegnem nasilje.

A šta kada je za bežanje kasno? Još jedna stvar za koju su me učili da “ne valja”: traženje pomoći i podrške. Zanimljivo je da su nam dva ljudska bića potrebna za transport na planetu Zemlju, da bez Drugoga ne možemo da odrastemo i dođemo u neke godine i zanimljivo je da nas to isto drugo biće ponekad uči da “moramo i možemo sami da se izborimo za sebe”.

Sigurno, ponekad i možemo. Ali, opet sigurno, ponekad je život veći od nas i potrebna nam je tuđa pomoć i podrška. To nas ne čini slabijima, to nas čini ljudima.

Možda je takođe teško, zato što verujemo da ćemo onda biti dužni, da nećemo moći da uzvratimo pomoć koju smo dobili. I nećemo, barem ne bukvalno ono što smo dobili, kad bismo to imali, ne bismo ni zvali u pomoć. Ali sigurno je da imamo druge resurse koji su drugome potrebni i koje možemo da ponudimo, možda čak i ne onome koji nam se “našao”, nego nekom drugom, ali i tako vraćamo “dug”, iliti, što bi se savremeno reklo, “širimo mrežu podrške”.

Jer znamo kako je teško živeti u nemom strahu od nemoći. I znamo koliko smo moćniji zajedno.


Formula(r)

Generalna — Autor nensi888 @ 13:25

Od kada znam da čitam i pišem, čitam i pišem definicije. Ima ljudsko biće potrebu da ono što se dešava stavi u izvestan okvir. Da iskustvu da ime i formu i da ga koristi kada naiđe na neku sličnu situaciju, ili da ima sposobnost da stvori neki slični događaj.Tako nastaju predrasude.

Uprkos tome, poštujem tu potrebu i imam je i ja. Pomalo prezam od ljudi koji nemaju potrebu za čitanjem i daljim obrazovanjem, mnogo prezam od nabusitih i uobraženih; pomalo gledam kako se oblače i kako izgledaju da vidim šta bi fizički oblik koji formiraju mogao da mi kaže o njima. Onda, na osnovu svih svojih formula, pravim selekciju.

I ovo još uvek vežbam, jer sam iz jedne potpuno amorfne otvorenosti prema biću u svoj svojoj različitosti i jedonstvenosti i bez obzira na sve, počela da tešem drvo za okvire. I počeh s izučavanjem te veštine, jer je potpuna otvorenost imala tendenciju da mene proguta i izobliči. Kada sam pročitala citat "Jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan." iz dela "Vuk" Miroslava Antića, shvatila sam da je ono što doživljavam kao otvorenost u mnogome prohodnost i da u njoj nisam bezbedna. Štaviše, da sam ugrožena.

Sa tog mesta ugroženosti, počela sam da gledam ljude i učim kako se prave ramovi. Viđala sam i prave majstore ovih rukotvorina, koji stvaraju ramove sličnih dimenzija, ali je svaki malo veći i obuhvatniji, ali i one čiji se vidokrug vremenom sužava, i one čiji su ramovi uvek fabrički identični.

Svakako sam im se divila i poštovala, uvek se divim veštinama kojima ja nisam vična. I, i dalje, dečijim koracima, učim taj zanat.

Ali, i dalje postoje momenti kada onu svoju prohodnost doživim kao bogatstvo. A to mi se desi kada bacim pogled na širi plan, na tekstove objavljene na internetu i u novinama, na komentare ispod istih, kada uvidim gomilu transparenata ne uramljenih, nego u gvožđe okovanih, zarobljenih i učvršćenih toliko da nema mesta ni da jedno oko gvirne na neku drugu stranu.

Žene su ovo, muškarci su ono, sedam znakova da treba da ga/je ostavite, evo kako treba. Mogla bih da budem i konkretnija, ali mi se čini da se ovi članci suštinski svode na "ovo" i "ono" i prave jedan opštevažeći okvir, kao da bismo mogli da pošaljemo formular, a kompjuter bi mogao, kada se formular vrati popunjen, da izabere sam, na osnovu unetih podataka. Bez ljudskog kontakta.

Paradoksalno, ovakvi tekstovi se pišu zarad ljudskog kontakta, a teme su, obavezno, međuljudski odnosi i emotivne veze.

Kad na to pogledam sa ove distance, naginjem otvorenosti.

Mogu ja da imam nekakve okvire u glavi, ali da i prihvatim da svako ljudsko biće, sa svim svojim iskustvima i patnjama, ima sposobnost da se poveže i nekome odgovara.

Da za susret formula nema i da je svaki jedinstven, svaki je posebna (al)hemijska reakcija. A kada oči zaiskre, u druge oči zagledane, formuzari, barem za trenutak, nestaju. I za taj trenutak vredi i živeti, i patiti. 


Samo iskreno

Generalna — Autor nensi888 @ 17:02

Ovih sam se dana družila sa nekim običnim ljudima, kakve najviše volim, i koji su iz svojih skromnih iskustava razvili jednostavnu životnu filozofiju, lepu i razumnu. Tako je jedan od njih, uz kafu i kolač, uboo u srž društvenih problema, pitavši me:

"Znaš ti da vozoš avion?", na šta sam zbunjeno odgovorila "Ne znam."

"E, vidiš", kaže on, "ovde bi ti osamdeset posto ljudi reklo da možda zna, da bi se snašlo, ili videlo... Nema direktnih odgovora. Sve nešto modifikovano i upakovano. Kad bi bilo malo više iskrenosti..."

Nije mogao bolje da predstavi problem opšte kompetencije i sramote da se ne zna. Ali i želje da se od nekog tamo drugog bolji bude, da se više zna, da se da mišljenje i instrukcija. Tako istih ovih dana na više mesta viđam citat: "Svi vole iskrenost, a kada si iskren prema njima, onda si 'asshole'".

A o kojoj iskrenosti ovde govorimo? Reći nekom da je ružan, tužan, lud, da se loše obukao i dodeliti time sebi kompetentnost da znamo "kako treba", a još da nam za to potencijalno urušavanje nečijeg samopouzdanja orden za hrabrost dodele, jer smo, zaboga, iskreni? Preporučujem da tu vrstu iskrenosti vežbate pred ogledalom, a ako se isto razbije, pa se staklići baš u vašu osetljivost zariju, sami snosite troškove lečenja i lepljenja, što će vam, iako bolno, doneti više koristi nego da se bahatite pred krhkošću drugih.

Hajde da prihvatimo svoje slabosti, ograničenja i neznanje, pa sa te polazne tačke da popravljamo svet.

Nismo ni mi ovo ponašanje izmislili, nego smo ga naučili. Koliko ste puta čuli "Ne znaš?! Nisi za to čuo?! Kako ne znaš? U tim godinama?!"

Kao da se paun šepuri, jer je od nekog tamo bolji za jednu informaciju. A taj neko može i dete da bude, koje će uvek kada ne zna, biti postiđeno, koje više neće da pita, i sve će znati, kao i oni koji na početku teksta voze avion.

A znate kuda lete avioni koje voze takvi piloti? Pitam, pošto JA NE ZNAM.

A neznanje je polazna tačka svakog učenja. 


Čestitamo

Generalna — Autor nensi888 @ 09:48
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

Powered by blog.rs