Umetnost prihvatanja
"Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikujem između ta dva."
Priča o prihvatanju je teška. Iako ništa ne zahteva manje aktivnosti od prihvatanja. Ili možda baš zbog toga što ništa ne zahteva manje aktivnosti od prihvatanja.
Prvi na listi za prihvatanje je čovek sam. Prihvatiti sopstvene nesavršenosti, pogledati u sopstveni mrak, prigrliti svoje nesigurnosti. Ne ljutiti se. Ne stideti se. Možda se jednostavno nasmejati. Stati pred sobom kao pred nekim drugim i videti dušu koja se nekako snalazi. Na putevima bez jasnih putokaza. U večitoj magli od oprečnih saveta. Videti, razumeti i prihvatiti.
Reći ćete da lupetam? Naravno da ljudi prihvataju sebe, oni sa drugima imaju problem. Međutim, kako to onda da gomila industrija cveta na temeljima naših nesigurnosti? Kako to da je plastična hirurgija uzela toliko maha, kako to da ne možemo da prihvatimo ni jednu najobičniju biološku činjenicu kao što je starenje? Vreme prolazi. I prolazilo je i uvek će prolaziti. Baš ništa tu ne možemo promeniti, možemo jedino da prihvatimo i nastavimo da prolazimo zajedno sa njim. Ali ne ide. Uporno se borimo sa tom vetrenjačom.
Ono što je tu blizu prihvatanja sebe je prihvatanja bližnjih naših. Da, da. Roditelja. To nam je što nam je. Ta je lutrija završena i prihvatanje te nagrade je ama baš jedino što nam preostaje. Moja drugarica imala je običaj da kaže: "Ja tatka i majku nisam mogla da biram, al' drugo mogu." Jedna prijateljica bi na ovu priču o prihvatanju rekla: "Lako je tebi da kažeš. Znaš kako su oni teški." Znam. O prihvatanju pričamo samo onda kada je teško. Ono što nam je dobro i lako i što ne bismo da menjamo - ni ne shvatamo da smo prihvatili. Prihvatam svoje talente i svoje divne, velikodušne, ljupke, duhovite prijatelje. Ma nemoj! Je l' ti teško da prihvatiš, jadna, sve to?
Zašto je to tako? Verovatno zato što ovo podrazumeva puštanje kontrole. Mirenje sa tim da nismo svemoćni. Takozvano "mirenje sa sudbinom". Tamo gde je nemoguće menjati. Ne svuda i uvek. I zato što podrazumeva i onu treću komponentu - mudrost da razlikujemo ono što ne možemo da menjamo od onoga što možemo. Imajući u vidu ove dve mogućnosti, imamo izbor. A kad imamo izbor, imamo odgovornost.
Konstantno menjati sve oko sebe i sebe ubacilo bi nas u vrtlog nestabilnosti. Konstantno prihvatati sve oko sebe zarobilo bi nas u neizdrživu pasivnost i trpljenje tuđih promena. Rešenje je, verujem, u promišljanju o sopstvenoj odgovornosti i neshvatanju sebe i života previše ozbiljno. "Malo sam luckasta, no što ću..." Uz osmeh je prihvatanje lakše.
Lično, kada mi je baš teško da prihvatim neke stvari, poslužim se humorom. Crnim, belim, radi sve. Pa kažem: "Dobro... malo sam izgubljena... ne znam baš kako da završim ovaj tekst...ko što ne znam da se vratim gde god da krenem, ni iz wc-a ako sam negde prvi put... al' sve je to deo šarma. ;)"