Medju nama

Inostranstvo

Generalna — Autor nensi888 @ 10:24

"Mama, mama... šta znači ovo 'traffic light'?"

"Hmmmm... a, pa svetleća trafika."

"Mama, a šta je to svetleća trafika?"

"Sine mamino, pa to ima u inostranstvo na svaki ćošak!"

Beše ovo jedan dijalog između mame i mene, na samim počecima učenja engleskog.

Tih skorih devedesetih u inostranstvo se nije išlo i u inostranstvo se nije diralo. Bila je to oaza u koju trpamo sve što nemamo, a želimo. Čak i svetleće trafike. Jer je tamo kraj tunela i odatle kanda neka svetlost gori.

Kad ostvariš taj nedosanjani roditeljski san, shvatiš da se međ svetlećim trafikama i Aladinovim čarobnim lampama nalaze ljudi što istu muku muče ko i sav ostali svet: životnu muku. Još gore, uvidiš da te ljude nimalo ne zanimaš. Počnu da ti nedostaju dosadni malograđani koji te svaki čas pitaju da li si oslabio ili si se popravio, kad se šišaš i ko te šiša i kakve si boje ukombinovao danas; ta barem je razloga za ljutnju bilo.

Osećaš se usamljeno. Samo. Ostavljeno. I ne možeš to nikome da priznaš. Kako da priznaš kad "Blago tebi! Mi se ovde jadni mučimo! Kako bih ja voleo da sam u Nemačkoj!" Ili Austriji, Holandiji, Belgiji, bilo gde, osim ovde! Tvoja mama ide okolo i hvali se komšijama kako joj više nisi na teretu, izmisli povremeno i da šalješ novac, svi te gledaju sa zavišću i prezirom... I, odjednom... sam si i u retkim posetama domu...

Počinješ da priznaješ da u inostranstvu ipak po nečeg ima čega ovde nema. Odustaneš od ideje svetlećih trafika. Više para, čišće ulice, zakon postoji, malo više razgovaraš sa automatima i papirima, nego sa ljudima, ali šta je tu je. Barem ti se dugi, crveni nokti šalterske službenice ne zarivaju u oko. Niko te ne komentariše i ti nikoga ne komentarišeš i, moraćeš da priznaš, ima po nečeg i primamljivog u nemešanju u tuđe živote.

Upoznaš nekog. Sve vreme osećaš da ti je to potrebno. Da sa nekim deliš intimu, a ne vremensku prognozu. I ako negde svet postaje bolje mesto sa ljubavlju, to je sasvim sigurno inostranstvo. Pomisliš da je to jedini smisao tvog odlaska, ma sudbina. I jeste. Nikoga mi ne srećemo slučajno. Samo što su u sudbinu ucrtane i veze koje ne traju večno. Pa kako ti se zalomi. Bilo kako bilo: ova ljubav zbilja zaborava nema.

Tu negde prelomiš. Hoćeš-nećeš. Gde si više stranac? Naravno, zauvek ćeš ovde pripadati. To se ne bira. Kakvi su takvi su, tvoji su i mogu da se odriču na hiljadu masnih novinskih papira, rodili su te. Ta se sudbina nikada ne menja. Nosiš ih sa sobom i znaš da imaš gde da se vratiš, uz mnogo gunđanja, naravno. Ovoj drugoj strani počinješ da pripadaš. Ljubav nam da taj osećaj. Nema veze da li ste oboje iz različitih delova sveta; ljubav je tamo gde se zadesiš.

Sad još da odlučiš. Naravno, postoji mogućnost da ostaneš tu i pripovedaš svojim klincima o prekrasnim svetlećim trafikama u tvojoj otadžbini, kojih ovde nikad biti neće.

Jer, ljudska je sudbina, a možda i porok, da čezne za onim čega nema. I dobro je tako. Inače bi prazan bio ovaj svet. 

 


Powered by blog.rs