Medju nama

Ogovaranje

Generalna — Autor nensi888 @ 16:07

Prošla godina... koncer Gibonni-ja i njegova rečenica (parafraziram): "Koliko je romana nastalo ogovaranjem, ogovaranje je čudo!"

Od tada još razmišljam o važnosti ogovaranja. Inače, volim da kažem po koju o ljudima kojima sam okružena. I sigurna sam da oni to znajju. Kao što je izvesno i da se moje ime ponekad, ili češće, nađe na njihovim usnama. Iza leđa. Dobro ili loše. No ipak, ne verujem da je ikada zlonamerno.

Nekada je generalna proba. Makar za mene lično. Ono za šta nemam hrabrosti da kažem u četiri oka, izgovorim najpre pred nekim trećim. Pokazalo se korisnim. Ili zato što bih dobila novu perspektivu situacije i odustala, ili zato što bi generalna proba jednostavno bila uspešna i ja bih bila spremna za premijeru.

Neke emocoje ne želim da iznesem pred drugima. Tako birač. Ne zato što sam kukavica, nego što ponekad verujem da nije vredno, da su vredniji od sitnica koje s vremena na vreme zagolicaju moje nerve. Onda ogovaram. Čisto terapeutski.

Kada sam prvi put krenula na terapiju, mama je graknula: "Davala si pare da me ogovaraš?" Ne bih mogla da poreknem ovu na oko smešnu tvrdnju. No, to mi je ogovaranje pomoglo da neke njene delove ipak razumem i neke postupke ipak oprostim.

Primetila sam da se neki ljudi povezuju prisustvom te treće osobe. Posluži kao nit na koju će se ređati perlice razgovora, mada, moram da priznam, da ako osetim mržnju u tome, ta me nit podseti na udicu na koju bih lako mogla da se upecam. Tada, ma kako ga volela, odustajem od ogovaranja.

Ima trenutaka kada ogovaram ljude koji mi nedostaju. Otputovali su, odlutali, razišli nam se putevi, nema ih... Tada ih rečima prizivam da budu malo sa mnom tu. Prisećam se njihovih vrlina, mana, budalaština, lepote, ružnoće... I to me zabavlja i raduje.

"Alapača", "bitch", "mega-bitch", "opajdara", "palaverka" - svi nazivi onih koji ogovaraju su ružni, pežorativni i ženskog roda. A ja znam mnogo muškaraca sa kojima rado ogovaram i ne vidim ništa posebno loše u tome. Pitam se, kada bi postojao fini naziv, kakav li bi bio?

Ako zavirim u samu reč, reklo bi se da znači "govoriti o nekome". Ko što reče Gibonni, nisu li svi romani "govorenje o nekome"?

Često se ljutimo kad shvatimo da smo "predmet ogovaranja". Reče jednom jedna žena "Ogovaraju oni tebe, ogovaraš i ti njih." Ništa strašno. A možda i onda kada smo "predmet ogovaranja", možemo da se zahvalimo ljudima koji ne mogu bez nas, makar samo u priči. Ova je zahvalnost, bilo ogovaranje zlonamerno ili me, svakako znatno efektnija. 


Patetika

Generalna — Autor nensi888 @ 23:34
Ima dana kada joj duša prosto pohita u zagrljaj, kad se sva sećanja skupe u suzu i svima sve oprostim. Kad mi ne treba vrućina da bih se topila, i kada se osećam toliko nežno i krhko da ne mogu da izdržim, pa ta bujica osećanja ispliva kroz reči ili kroz suze.
Ima dana, a ovaj je datum uvek jedan od njih. Rođendan mog učitelja patetike. Onog što mi se radovao još pre rođenja. Što je još od studentskih dana želeo čupavu devojčicu, da je upozna sa svetom. Onog što je u svem svom odsustvu umeo da bude prisutan u mom srcu, pa me naučio da bliskost za daljinu ne zna.
Tako i sada, dok slavim njegov 63. rođendan, a šesti  već pri kojem ne mogu da mu uručim poklon i da ga zagrlim, i dalje ta bliskost postoji.
Malo mi je ostalo sećanja. Lutka koju mi je doneo sa nekakvog odsustva i čijoj se kosi divio, a ja je ošišala da je ne bi voleo više nego mene. Aikido trening na koji je došao u helankama, pa mu se svi smejali iza leđa, a mene postideli. Klizave, plave sandale što mi je doneo posle pijane noći, u kojima sam stalno padala i lojalno ih  nosila. Kućica za domaći za oto i ljutnja, jer je dobio četvorku. Kako me uči da pri recitovanju pravim pauze posle "i", taj majstor dramskih momenata. Ulazi na moj sedamnaesti rođendan sa buketom cveća. Ispravlja gramatičke greške u mom govoru, nesuđeni novinar. Uči me da vozim, kaže "Ako ti krivina teško padne, zažmuri." Njegovo  "Hvala ti." u već poodmakloj bolesti kada ga zagrlim.
Ređaju se slike kao slagalica u ove patetične dane. Samo to ostane na kraju. I pitam se... da li je "samo"? Ili je to jedina valuta koja zaista vredi na ovoj ljuljašci između rođenja i smrti? Ne čine li nas te patetične slike bar malo manje prolaznim, zar nisu to jedini važeći pečati u vremenu?
Ne brini za patetiku, tata, čuvam ti je ko najveće blago i štedim je, iščekujem stalno da će joj vrednost porasti. Sarkazam malo bahatije trošim, no ni ti na njemu nisi bio škrt, neka, nek zadrže i kusur. I pišem. I zapitam se ponekad da li to beše tvoja ili moja želja. A onda nema ni veze. Jer smo u rečima zajedno i sada kad tebe nema u ovom fizičkom svetu. 
A ova ti je patetika još jedan poklon za rođendan. Ne moraš da se zahvaljuješ, hvala tebi što u rečima živiš.

Više od like-a, bolje od catch-a

Generalna — Autor nensi888 @ 15:47

Ušila sam dugme malopre. Ili sam barem pokušala da ga ušijem. Urnebesno je izgledala ta moja borba sa nepoznatim oružjem, dvoboj sa samom sobom. Naravno da sam usput bacala drvlje i kamenje po sebi: "Gusko jedna, ne umeš ni dugme da ušiješ. Da te samo neko vidi kako se ovde preznojavaš, crkao bi od smeha!" Setila sam se svoje drage pokojne koleginice kako hvali svoju novu snaju: "sve zna, sprema princes krofne, pukne ti dugme na kaputu, ona za čas ušije. To ti je devojka iz provincije. Ove iz Beograda ko sa Marsa da su pale, ne znaju ništa."

Zvuči ko da sam najgora kombinacija: em nisam iz Beograda, em ne znam ni dugme da ušijem.

Ni da kuvam, a i to je na ceni. Najbolja prijateljica jednom umalo da me prebije što se stidim tih svojih nesposobnosti. Kaže: "Ne znaš da kuvaš i dobro si sa tim." Prihvatih, priznah, šta da radim. Živa sam, još uvek spremna da se smejem svojim budalaštinama, i, kaže ona, imam gomilu drugih kvaliteta.

Sasvim sigurno da nisam samo smotana i lenja, ali nekako izaberem da gledam u sebe najpomnije dok se mučim da udenem iglu i razmišljam o tome kako li se zašiva dugme kao o nuklearnoj fizici.  Jednom me zamolila da opeglam njene pantalone i trijumfovala sam, na to se baš ponosim. Bila sam sigurna da će da izgore. Niko me tim stvarima nije učio, a ja ni nisam kiptela od interesa. A ipak pomislim, dok se mučim i preznojavam u svim tim poslovima: "Samo da me neko ne vidi."

Čula sam se sa jednom dragom prijateljicom. Divna devojka. Govori nekoliko svetskih jezika, ima dva zanimanja, sjajan smisao za humor, neverovatan, bez imalo preterivanja, talenat za umetnost od crtanja, preko pisanja do filma, odličan je slušalac, još bolji sagovornik, obrazovana onoliko koliko je fizički velika, no ona ne može da vidi dalje od toga da je fizički velika. Ispričala mi je kako je spremna da voli, ali nije "catch", jer nije privlačna i ima problema. A to je osoba u čiju sam se dušu zaljubila na prvi razgovor, a čija kilaža na moje mišljenje nije imala ama baš nikakav uticaj.

Šta sam drugo mogla, nego da  joj, kao i moja drugarica koja se ljutila zbog mene i kuvanja, kažem kako ima gomilu kvaliteta, i da joj tu gomilu, sa onolio ljubavi koliko u sebi imam za nju, a imam je dosta, nabrajam. Delovalo je da me je čula. I rekla je "Da, to je razlika u načinu na koji ja vidim sebe i na koji mene drugi vide."

Sasvim sigurno. Ona mene vidi kao "super catch" već činjenicom da nemam višak kilograma, radim, samostalna sam, i tako sam, kako voli da kaže "easy going". Pominje i moj humor, mračan i povremeno ciničan, i kako sam zainteresovana. Zanimljiva mi je ta osoba o kojoj mi priča. Da je ne znam, volela bih da je upoznam. I nisam sigurna da li bih je ikada pitala da li zna da ušiva dugmad. To ionako nije moja sfera interesovanja.

Možda mi i jesmo bića kojima je potrebna stalna validacija, možda je zbrajanje lajkova na društvenim mrežama logična posledica naše prirode. A onda je najmanje što možemo da uradimo da validaciju dajemo drugima.

Nabrajajte svojim prijateljima njihove vrline, iako verujete da se podrazumevaju. Ne dozvolite im da ikada pomisle da nisu catch, zato što su usmerili pogled samo u svoje mane i svoje životne tragedije. Podsetite ih na to zašto i kako Vaš život čine boljim. Dajte im više od lajka. Ili još bolje: dajmo jedni drugima više od lajka. 


Sav taj stid

Generalna — Autor nensi888 @ 10:56

"Volite se, ali to se ne izgovara"

Odzvanja mi često ova rečenica u glavi, ali i način na koji sam je razumela. Pomislila sam onda "O tome ne treba govoriti.

I ne znam da li sam tako naučena. Ova je izjava došla mnogo kasnije, ne sećam se da li sam takvu poruku dobila od roditelja. Činjenično stanje: retko izgovaram "Volim te."

I ne mislim na ona izlizana "Volim te.", "Obožavam te.", "I kako čovek da te ne voli.", koja proteku samo kroz osmeh, a svu ljubav ostave unutra. Mislim na ono "Volim te." koje podnosi tišinu i dozvoljava toj istini da se razlije telom i u njemu nastavi svoj rast.

Postoji prepreka od straha i stida koja tim rečima ne dozvoljava da prođu. Imam osećaj da bi samo udarile u tu branu i rasplinule se na hiljadu drugih strana, napravile strašnu buru, zatalasale sav godinama željeni mir.

A želim da ih zgovorim. Krijem ih u dodiru, daru, predavanju, pristajanju, zagrljaju i tešim se kako je sve to način da kažem "Volim te.", a da to, ipak, ne izgovorim.

Naučena sam da komuniciramo i neverbalno i u to svakako verujem, ali: jesu li nam potrebne i reči, kao pečat, kao potvrda, kao prevod života?

Da li bi nam filmovi isti dojam ostavljali i bez zvuka i titla ili magije ima i u rečima?

Paradoksalno, završila sam jezički fakultet i, što bi Balašević rekao: "Reči jesu moje igračke." Ne znam da crtam, pevam, sviram, no znam da pišem, govorim, mislim. Tu, sa hemijskom i papirom, sa tastaturom i ekranom, pred publikom za govornicom, osećam se slobodnom i govor je izraz moje duše.

A, ipak, duboko unutra, kao svetlo na kraju tunela, iza rešetki od stida, kao zarobljenike držim te reči. Možda dok im snaga ne preraste okove, dok ne postanu dovoljno jake da probiju sve barijere, dok ne istope stid, dok me ne razmagle i dok tebi ne razmagle vid, te nas spoje u snažniji zagrljaj. 


Žena i čime merimo njenu vrednost

Generalna — Autor nensi888 @ 10:38

"Ako imaš nekog, slobodno dođi sa njim.", kaže mama. A sa kim? Kako se zove? Ko je, šta je uradio u životu? Ma nema veze, samo neka me hoće...

U prethodnoj vezi je govorila da sam udata, verujući, možda, da to jeste istina. Neki ljudi su mi čak i čestitali. Kad je došlo do prekida, ipak je prihvatila moju istinu, valjda zato što je "razvod" sramota, pa je bilo adekvatnije govoriti o raskidu.

Povremeno kaže kako je u mojim godinama imala muža i dete od tri godine. Ne pominje mi da ja nemam "ništa", to je, pretpostavljam, zaključak koji sama treba da donesem. No, da li stvarno nemam ništa i da li je mama jedini lik u društvu koji šalje tu poruku? Da li mogu da joj zamerim, s obzirom na vreme u kojem je odrastala, način na koji je odgajana? S obzirom na to da su nju priznali tek na svadbi, posle završenog fakulteta i nađenog posla?

Mama želi unuke, to je prirodna potreba za održanjem vrste. No, ni društvo ne šalje drugačiju poruku.

Pričala sam poznaniku o tome kako policija zapravo ne reaguje preterano na prijavljeno nasilje nad ženom. Pošalju te da sačekaš dva dana, pa da dođeš kod nekog nadležnijeg. Onda baš kada dva dana prolaze kao dve godine, u nadljudskom strahu. Kaže mi on: reaguju odmah, ako par ima dece. Naravno, lepo, deca treba da budu zaštićena, najzaštićenija. Ali, da li to onda znači da žena bez dece manje vredi? Da njen ugroženi život može da sačeka još par dana? Ako se u tih par dana štogod desi, nema veze, ionako nije ostvarila svoj jedini zadatak na ovom svetu?

Poznajem veoma obrazovanu ženu u kasnijim godinama koja nema dece. Radi sa ljudima, obrazuje ih, pomaže im, voli ih. Jedna od najvećih ljudina u mojim očima. Reklo bi se da na svakog gleda sa majčinskom ljubavlju. Lako oprosti dugove, lako se dogovori, puna je poštovanja i poverenja. Iskreno joj se divim. I znam ljude koji na komentar da tako lako oprosti i odloži dugovanja, kažu: "Pa, ona nema dece, pa joj nije ni važno."

Volim decu, radim sa decom. Želim ih jednoga dana. Ali želim da ih rodim iz ljubavi, iz strasti, iz sopstvene potrebe, a ne kako bih dobila identitet i vrednost u društvu koje ženu bez dece baca na smetlište, ili, u najboljem slučaju, stavlja u čekaonicu.

Poštovati ženu ne bi trebalo da znači poštovati njene reproduktivne organe i saosećati sa njenim menstrualnim bolovima, beležeći ovulaciju, trebalo bi poštovati njeno biće, njenu pamet, dobrotu, uspehe, njenu borbu kroz istoriju da dobije svoj identitet. Poštovati je samu, da bismo je tek onda poštovali sa nekim drugim.

Majčinstvo ne ide bez očinstva, no ne vidim buduće muškarce da su "budući očevi", uglavnom su ekonomisti, inženjeri, pravnici, lekari, kuvari, automehaničari. Kako to da nam oni vrede bez dece, kad nema dece ni bez njih? 

U nekim državama, žena nema prezime dok se ne uda. Mnogi se odavde nad tim zgražavaju. A zapravo nema mnogo razlike. Ne zbog prezimena, to je tek formalnost. No zbog toga što većina stanovništva na nju, pre braka i dece, gleda kao na "neudatu ženu" i "buduću majku". Izgleda da još uvek nismo prihvatili druge potencijale.

Koleginica jednom zcključi da je "single life" "waste of time". Može to mene da ljuti koliko hoće, jesmo tako naučeni.

No, da li mora da bude tako? Zar nema nekih korisnih stvari koje čovek može da uradi sam za svet? Zar nisu najveći ljudi žrtvovali porodični život zarad velikih otkrića i svetskog napretka? I nismo li, kroz istoriju, ipak priznali da je i žena čovek?

Samo kažem, samo podsećam da kad bacimo anatemu na "samice", bacamo anatemu na eventualni potencijal da promenimo svet. 


Dobrodošlica

Generalna — Autor nensi888 @ 10:36

Mogu da ti nabrajam stvari koje bih volela da radim sa tobom i da pišem spiskove zahteva koje treba ispuniti da bih ti bila bolja, lepša, naklonjenija... Slušala sam o tome da ljudi to rade.

Mogu da gunđam o tome šta je sve ono što nemam i da se, opet, zagledam u druge i njihovu sreću, u tuđi tempo i tuđa pravila; i da se, onda, zauvek pitam da li su želje bile moje il' su trag što na duši ostaviše uverenja drugih.

Mogla bih, kao nekad, da odem, pod raznim izgovorima. Da nestanem pod svoj oklop i da sve odsustvo, i tvoje i svoje, svalim na tebe. I da ti se onda, umorna od drugih, opet vratim, podrazumevajući da među tvojim ogradama uvek ima mesta da se ja provučem. Kako i ne bi kad sam učestvovala u pravljenju tih ograda.

I hvala ti što taj prolaz za mene još čuvaš. Znam da se još uvek kroz njega provlačim, ali verujem da zajedno možemo da ga proširimo. I hvala ti što grančicu po grančicu, trn po trn, sklanjaš sve ono u šta je urastao. Ni ja nisam sigurna da li sam, posle svega, uvukla svoje bodlje, no, ako se povrediš, biću tu da zalečimo rane.

Imala bih ja sasvim sigurno još mogućih koraka u ovom našem plesu. No ipak biram da poslušam srce i napravim okret ka tebi i da ti kažem da si dobrodošao u moj život. Na svaki način i među sve ljude i boje koji moj život čine. Neću ni da guram, ni vučem, ni išta pod nos da poturam, samo ću negovati ono što među sobom stvaramo i gledati kako, svojim tempom, raste i menja se.

I verujem da smo nas dvoje, zajedno, plodna zemlja za taj cvet. 

 


Powered by blog.rs