Medju nama

O ukusima ne treba raspravljati, ali pogodi me kad vidim ljude, ispijene i gorke, podsete me na tursku kafu i na robovanje, na muku što život začinjava; pa poželim da im razvodnjim gorčinu, ponudim im da se zaslade optimizmom, pogledam u daljinu, pa kažem: "Vidi, smeši nam se slatka Nova godina!" No, to je, zapravo, neslana šala, iako su moje namere daleko od toga. Jer je prošlo mnogo Novih godina i nijedan im sneg nije razvodnjio gorčinu, a ja sam mnogo manja od snega. Prošlo je mnogo Novih godina, koje su im zaslađivali paketićima punim raznih šećerlema, nudili su im mnogo raznobojnih bombona prvog januara, da bi svaki sledeći dan bio sve gorči.

I kad ti oči zamažu, ostane gorak ukus u ustima. Knedla u grlu. Ukus ne vara, zato o ukusima ne treba raspravljati. Jer ljudi su ljuti,crveni i besni ko one male paprike sa juga. Dosta im je da ih suše i žderu, da, tako sparušeni, sede pred nekim na poslužavniku. Možda, ako prestanemo da razvodnjavamo ukuse, možda ta mala, naizgled nemoćna, sparušena paprika, uspe da zabiberi čorbu onom što je zube iscerio na nju, spreman da je proguta.

Slatko sam se nasmejala na tu fantaziju. Inače se kiselo smejem kad oližem kašiku realnosti. Posle me danima muče kiseline i gorušica. Zato ne raspravljam o ukusima. Uostalom, tako su nas učili slatki naši. 

 

Razmišljam ovih dana o muško-ženskim odnosima. Ja, zapravo, čitavog života gledam i na muškarca i na ženu kao na čoveka i okrenuta sam ka onome što svako kao individua može da da. Strašno se ljutim kada ljudi uđu u globalizacije "muškarci ovo, žene ono", ali možda u tom svom pravedništvu ja ostajem slepa za one aspekte koji su stvarno zajednički svim ženama, ili svim muškarcima. Ne znam i ovaj tekst je verovatno moj pokušaj da se otvorim za to da čujem i drugu stranu medalje.

Uglavnom, muškarci se ovih dana sablažnjavaju nad tim što žene lako ulaze u površne odnose. I ne, nije ovo samo moj utisak, danas čak i na stranici balkanalija videh sliku na kojoj muškarac želi zagrljaj, a žena seks, sa komentarom "Vremena se menjaju." Dakle, oseća se to, komentariše, te slike figuriraju našim univerzumom trenutno. No, da li vremena uopšte mogu da se menjaju? Ili se to mi menjamo u okvirima vremena i prostora, jer to su jedini okviri u kojima postojimo.

Sklona sam da pokušam da razumem pojavu pre no što uđem u osudu ili se istoj pridružim. Stoga reših da se zagledam u ono na šta sam dugo žmurila: u stereotipe. U ono kako smo vaspitavani u onim, Bogom danim, "boljim" vremenima.

I tako se odletim daleko nazad, na jug Srbije, tamo gde sam prvu reč progovorila, pa se setim kako mi je mama pričala da je plakala na dan mog rođenje, jer "žensko je, mučiće se mnogo". Kako sam i dan danas "Gagice, sine...", valjda iz želje da mi tu snagu mušku udahne, ko zna, da mi olakša taj ženski teret.

Setim se ekskurzije na kojoj je nastavnik uhvatio dečaka sa starijom devojkom u hotelu, pa mu reče "Bravo, sinko, obelio si nam obraz." I setim se koje bi sve epitete dobila devojčica da je bila na njegovom mestu. Naš jezik baš ne štedi žene kada su uvrede u pitanju.

A onda nadimci za male dečake. "Kure mamino" je tek eufemizam. Ali, nije ni njima bilo lako. Dečaci ne smeju da plaču. "Cmizdriš kao devojčica." Da potraže emociju, zagrljaj, suzu da proliju? Sačuvaj Bože! Budući majstor, drvodelja, naučnik, švaler bre! I to švaler iznad svega nabrojenog! Teško je, sasvim sigurno, održavati takvu reputaciju, a biti živ čovek.

I  tako godinama: ženama zabranjeni nagoni, muškarcima nežne emocije (jer, svakako, smeli su da se razbesne). I sada ću se, ipak, vratiti na početak svog teksta gde tvrdim da je svaki čovek - čovek, nebitno kog pola. I svaki ima i nagone i nežnosti.

Jer, upravo ova stara podeljenost je i dovela do ove kontra-podvojenosti. Ne znam, muškarci, možda vas to žene nesvesno podsećaju na ono nežno biće u vama, što vapi za poljupcem i zagrljajem. A možda ste i vi njih godinama podsećali na ono životinjsko u njima. I, možda, ali samo možda, jer ja nisam ni genije ni prorok, kada se sledeći put "vremena promene", i muškarci i žene taj balans nađu unutar sebe, pa odmereno ispoljavaju oba ova ekstrema. 

Važno mi je da naglasim da nisam ni na čijoj strani, ali je neosporna činjenica da je ovo tekst iz pera jedne žene, pa ne zamerite ako malo više naginje svom polu. I važno mi je da se setimo da mi kažemo da su žene "nežniji pol", a muškarci "jači pol". Dakle, ne samo jaki i ne samo nežni, već samo jedni više naginju snazi, a drugi nežnosti. 

Ove različitosti mogu da nas približe jedne drugima, umesto što ih koristimo kao oružje za rat. Jer jedni smo drugima neophodni. Inače nas ni bilo ne bi. 

"Vreme ti je." Stara frazetina koja ledi krv u žilama. Jer podseća na to da nam je vreme na ovoj planeti ograničeno. Jer podseća na to da smo svi u istom sosu. I, dok je sve ostalo neizvesno, i "ne znamo šta nosi sutrc", naša jedina izvesnost je zastrašujuća: život ima kraj.

Svačiji. Zato žurimo. Žurimo da roditelji vide šta smo postigli, jer znamo da ih jednom neće biti. Žurimo na posao, žurimo u odnose, ljubavi, brakove... I onda se sapletemo o još jedan stari idiom: juri kao muva bez glave. A muva bez glave ne predstavlja ništa drugo do čoveka bez svesti.

Brzina ne dozvoljava svesti da se probije. U toj brzini, u kojoj nemamo vremena da sagledamo ljude, događanja, kontekst, sopstvene potrebe, radimo stvari iz navike. I tako stvaramo iste prošle odnose, ponavljamo iste greške i živimo iste patnje kao i pre. Paradoksalno, dok jurimo da stignemo na nekakav cilj, sopstvena brzina vrti nas u krug. Brzina nam ne da da idemo dalje. Da napravimo korak van prošlosti.

Stani, čoveče, polako! Osvrni se, pogledaj gde si, sa kim si, oslušni glasove, osmotri boje. Možda ovaj neko ima  nešto novo da ti da. Možda ti možeš da probaš drugačije, ako daš sebi dovoljno vremena. Bogat je jezik i za ovo smišljene su fraze. "Svi ste vi isti." i "Sve ste vi iste." 

No, jesmo li? Da li stvarno verujete u to? Da, svi su nam isti i sve su nam iste, dok jurimo, kad protrčimo pored njih. Pa vidimo biće ljudsko ko i svako drugo: ruke, noge, glava. Za ugledavanje razlike treba vremena. Da staneš. Da osmotriš boju očiju i oblik nosa, da onjušiš i čuješ šta ima da kaže. Jer, na površini, jesmo svi donekle slični, ali nije cilj da na površini i ostanemo. Baš zato što život ima kraj. I zato što suštinski imamo samo jedni druge. Tužno je, onda, da jurcamo ka tom kraju, kad možemo da požurimo jedni drugima u zagrljaj i da u tom zagrljaju ostanemo dovoljno dugo. Onoliko dugo koliko nam je potrebno da osetimo da nismo svi isti. Onoliko dugo koliko nam je potrebno da i sami ne ostanemo isti.

Zato, polako požuri. Ali ne ka kraju. U susret požuri! U susret Drugome i kroz njega, sebi u susret! Tako se jedino dobija trka sa krajem.

Na dan mog rođenja, moj otac je, umesto da se raduje novonastalom životu, trčao iz bolnice do kuće po pisaću mašinu i indigo, jer onda nije bilo fotokopir aparata. Naime, 22. oktobar '84. tati je bio višestruko stresan dan. Ja sam ih iznenadila, ostadoh od onda ranoranilac, mama je tek ušla u deveti mesec. A, da stvar bude još komplikovanija, nekoliko dana pre toga, na adresu je stiglo pismo. Jedno od onih lančanih pisama koje obećava sreću ako ga prosledite pogolemom spisku drugih nesrećnika i preti "nečim lošim" (da barem definišu šta je to). I, ma kako tata bio obrazovan, okolnosti i neizvesnost života behu jači od njega: dobio je dete u inat medicini, koju je i sam završio, ako se to čudo desilo, zašto ne bi poverovao u svako drugo, ma kako dobro ili loše? Pričao je da se smirio tek u pošti, kada je uzeo veliki telefonski imenik i slao pisma određenom broju ljudi na slovo "A". Setio se, u čitavoj frci, da izbaci deo o tome kako će se"nešto loše" desiti, ako se ne daju u akciju. Tek je onda mogao da mi se raduje.

A meni je ostalo pitanje: ko je prvi napisao jedno takvo pismo? Kakva je to potreba ljudska da se igra Boga? Evo, lančane poruke dan danas stižu, ja ih uredno ignorišem, ali ne znam kako bih se osećala da stignu na neki Veliki Dan, u trenutku koji menja celi jedan život. Pitam se ponekad, koliki je bio njegov strah, ili krivica što nije završio pre? Jedan važan dan tatinog i mog života bio je posvećen anonimnom autoru preteće poruke, koji je taj dan možda proveo bezbrižno, a možda i ne... Nikada neću saznati, ali nas je spojio svojim pismom i tatinim strahom, i ničim izazvanom krivicom.

Tehnika je napredovala, mnogo je lakše prenositi poruke, prsti ne ostaju ljubičasti od indiga. Ali to nije opravdanje za sve veći broj pretećih poruka koji cere zube sa naših aparata za komuniciranje. Zaključila sam danas da sakodnevno čitam hrpu emotivnih ucena. Od poruka "Znam da ovo nećete svi proslediti, ali...", preko "Ako ovo ne uradite, vi ste Nešto Strašno." do one poznate, stare, verovatno najzloupotrebljavanije izreke na svetu "Ko hoće nađe način, ko neće, nađe izgovor."

Dragi anonimni autori pretećih poruka, imam ja jednu emotivnu ucenu za Vas: kada odlučite da svoju poruku pustite na slobodu, zamislite prvo svoj najtužniji i svoj najsrećniji dan u životu. Ako bi Vam u tim trenucima bilo teško da primite takvu poruku, odustanite. Vama ni iz džepa ni u džep, a neki nebitan lik, imaće manje briga tog dana.

I da ko hoće, nađe način, ko neće, nađe izgovor. I to je ok. Nek nalazi izgovor dok ne nauči da kaže "ne". Jer je ok i da neće. I to što ljudi ne dele statuse o bolestima, ne čini ih nehumanima. Niti Vas čini humanima što ste obogatili svoj zid statusom o bolesnima.  Ok je i odustati kada upoznamo svoje limite, vaša mera uspeha nije opšta mera uspeha. I voda ne leči rak, ne stajte ljudima na žulj.

Znam ja da mogu da ignorišem sve te poruke, no setim se priče sa početka i ppmislim na sve nebitne likove koje te poruke možda pogode, jer ih nađu u osetljivom trenutku, i setim se kako sam ja nekome tamo bila nebitna na dan svog rođenja, pa me zaboli kako smo svi u toj beznačajnosti povezani. 

Ne znam za Vas, ali mene su, od kako sam prohodala i progovorila, učili da je strah strašan. Biti uplašen značilo je biti slab, nemati spososobnosti za preživljavanje, biti jadan. Zato je bilo dobro biti neustrašiv, moćan, suočavati se, biti hrabar. Slali su me na aikido, učli da se branim, da se ne bojim većih i jačih, praveći mi zapravo još strašniju sliku o njima.

Važilo je pravilo da ne govoriš nikome da si uplašen i ugrožen, da moraš da naučiš da se “boriš sam za sebe”. Stalno se insistiralo na ratobornosti, na fajtu, na odbrani.

Ja, na žalost i na sreću, ne umem da se borim i da napadam, ne umem i ne želim da ratujem i baš zbog toga verujem da postoji jedan čvrsti deo karaktera koji je samo naš, na koji je teško da mogu da utiču vaspitanje, delanje, porodica, okruženje.

No, uticali su na drugi način. Veći deo života provela sam u strahu sa kojim nisam radila ništa i koji nisam delila ni sa kim, jer me je bilo stid da budem kukavica.

Tako sam išla kroz život noseći sa sobom oblak straha, meni težak kao najveći teret, jer sam morala da ga skrivam. Ili, da se ispravim, jer sam mislila da moram da ga skrivam.

Zato sam prečesto bila plen raznih lovaca, jer, znate kako kažu: “they smell the blood”. I, dok sam se hvatala u koštac sa tim krvnicima i dovodila sebe u situacije u kojima sam osećala da mi je život ugrožen, u glavi mi je odzvanjala rečenica koju su mi godinama slali roditelji, vaspitači, prijatelji: Nemoj da se plašiš…

Ne mogu da se setim niti da procenim da li to behu neki po prirodi plašljivi ljudi ili ne, ali znam da, ko god je makar i malo plašljiv, zna da nije moguće poslušati ovaj savet. A ako ćemo se teorije držati, strah je osnovna emocija. Nad emocijama nemamo kontrolu niti svesno odlučujemo kako ćemo se osećati u datom trenutku, ali nad akcijama imamo, ili, bar, imamo izbor da preuzmemo odgovornost za svoje akcije, i ovu odgovornost imamo i prema sebi i prema drugima.

A emocije mogu da budu prijatelji akcijama. To kako se osećam može da mi pomogne u odluci kako da delam. Ako sam tužna zbog nečijeg odlaska, mogu da rizikujem i izgovorim: “Nedostaješ mi. Da li hoćeš da se vratiš?”Ako sam ljuta, mogu da kažem: “Ljuti me što mi ne posvećuješ dovoljno vremena. Da li hoćeš da provodimo više vremena zajedno?” , naravno, uz nužno prihvatanje mogućih odgovora “da” i “ne”.

A kako sa strahom? Izgleda da je sa njim najkomplikovanije. Ne zvuči preterano primamljivo da osobi koje se plašimo kažemo: “Plašim te se.” I strah je u većini slučajeva toliki da ga je zastrašitelj i te kako svestan.

Moja je metoda bila ovakva: prestala sam da skrivam svoj strah od sebe i drugih i pokušala da čujem šta mi poručuje, a poručivao je: “Beži odavde!” Bežanje je još jedna od akcija za koju su govorili da “nije ok”. Sada se ja pitam: zašo nije ok? Kada pogled usmerim ka prirodi, vidim da je zecu podario brzinu kako bi se sačuvao, ne ugledam srnu koja divljoj zveri trči u zagrljaj i “suočavanje”, a krhkost ovih bića je, čak, deo njihove lepote. Paradoksalno, da sam češće slušala svoj strah i bila u skladu sa sopstvenom prirodom, mnogo bih manje drhtala. Kada sam prihvatila svoju “slabost”, postala je snaga. Ne snaga da se borim i pobeđujem, već snaga da preživim i izbegnem nasilje.

A šta kada je za bežanje kasno? Još jedna stvar za koju su me učili da “ne valja”: traženje pomoći i podrške. Zanimljivo je da su nam dva ljudska bića potrebna za transport na planetu Zemlju, da bez Drugoga ne možemo da odrastemo i dođemo u neke godine i zanimljivo je da nas to isto drugo biće ponekad uči da “moramo i možemo sami da se izborimo za sebe”.

Sigurno, ponekad i možemo. Ali, opet sigurno, ponekad je život veći od nas i potrebna nam je tuđa pomoć i podrška. To nas ne čini slabijima, to nas čini ljudima.

Možda je takođe teško, zato što verujemo da ćemo onda biti dužni, da nećemo moći da uzvratimo pomoć koju smo dobili. I nećemo, barem ne bukvalno ono što smo dobili, kad bismo to imali, ne bismo ni zvali u pomoć. Ali sigurno je da imamo druge resurse koji su drugome potrebni i koje možemo da ponudimo, možda čak i ne onome koji nam se “našao”, nego nekom drugom, ali i tako vraćamo “dug”, iliti, što bi se savremeno reklo, “širimo mrežu podrške”.

Jer znamo kako je teško živeti u nemom strahu od nemoći. I znamo koliko smo moćniji zajedno.

Od kada znam da čitam i pišem, čitam i pišem definicije. Ima ljudsko biće potrebu da ono što se dešava stavi u izvestan okvir. Da iskustvu da ime i formu i da ga koristi kada naiđe na neku sličnu situaciju, ili da ima sposobnost da stvori neki slični događaj.Tako nastaju predrasude.

Uprkos tome, poštujem tu potrebu i imam je i ja. Pomalo prezam od ljudi koji nemaju potrebu za čitanjem i daljim obrazovanjem, mnogo prezam od nabusitih i uobraženih; pomalo gledam kako se oblače i kako izgledaju da vidim šta bi fizički oblik koji formiraju mogao da mi kaže o njima. Onda, na osnovu svih svojih formula, pravim selekciju.

I ovo još uvek vežbam, jer sam iz jedne potpuno amorfne otvorenosti prema biću u svoj svojoj različitosti i jedonstvenosti i bez obzira na sve, počela da tešem drvo za okvire. I počeh s izučavanjem te veštine, jer je potpuna otvorenost imala tendenciju da mene proguta i izobliči. Kada sam pročitala citat "Jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan." iz dela "Vuk" Miroslava Antića, shvatila sam da je ono što doživljavam kao otvorenost u mnogome prohodnost i da u njoj nisam bezbedna. Štaviše, da sam ugrožena.

Sa tog mesta ugroženosti, počela sam da gledam ljude i učim kako se prave ramovi. Viđala sam i prave majstore ovih rukotvorina, koji stvaraju ramove sličnih dimenzija, ali je svaki malo veći i obuhvatniji, ali i one čiji se vidokrug vremenom sužava, i one čiji su ramovi uvek fabrički identični.

Svakako sam im se divila i poštovala, uvek se divim veštinama kojima ja nisam vična. I, i dalje, dečijim koracima, učim taj zanat.

Ali, i dalje postoje momenti kada onu svoju prohodnost doživim kao bogatstvo. A to mi se desi kada bacim pogled na širi plan, na tekstove objavljene na internetu i u novinama, na komentare ispod istih, kada uvidim gomilu transparenata ne uramljenih, nego u gvožđe okovanih, zarobljenih i učvršćenih toliko da nema mesta ni da jedno oko gvirne na neku drugu stranu.

Žene su ovo, muškarci su ono, sedam znakova da treba da ga/je ostavite, evo kako treba. Mogla bih da budem i konkretnija, ali mi se čini da se ovi članci suštinski svode na "ovo" i "ono" i prave jedan opštevažeći okvir, kao da bismo mogli da pošaljemo formular, a kompjuter bi mogao, kada se formular vrati popunjen, da izabere sam, na osnovu unetih podataka. Bez ljudskog kontakta.

Paradoksalno, ovakvi tekstovi se pišu zarad ljudskog kontakta, a teme su, obavezno, međuljudski odnosi i emotivne veze.

Kad na to pogledam sa ove distance, naginjem otvorenosti.

Mogu ja da imam nekakve okvire u glavi, ali da i prihvatim da svako ljudsko biće, sa svim svojim iskustvima i patnjama, ima sposobnost da se poveže i nekome odgovara.

Da za susret formula nema i da je svaki jedinstven, svaki je posebna (al)hemijska reakcija. A kada oči zaiskre, u druge oči zagledane, formuzari, barem za trenutak, nestaju. I za taj trenutak vredi i živeti, i patiti. 

Ovih sam se dana družila sa nekim običnim ljudima, kakve najviše volim, i koji su iz svojih skromnih iskustava razvili jednostavnu životnu filozofiju, lepu i razumnu. Tako je jedan od njih, uz kafu i kolač, uboo u srž društvenih problema, pitavši me:

"Znaš ti da vozoš avion?", na šta sam zbunjeno odgovorila "Ne znam."

"E, vidiš", kaže on, "ovde bi ti osamdeset posto ljudi reklo da možda zna, da bi se snašlo, ili videlo... Nema direktnih odgovora. Sve nešto modifikovano i upakovano. Kad bi bilo malo više iskrenosti..."

Nije mogao bolje da predstavi problem opšte kompetencije i sramote da se ne zna. Ali i želje da se od nekog tamo drugog bolji bude, da se više zna, da se da mišljenje i instrukcija. Tako istih ovih dana na više mesta viđam citat: "Svi vole iskrenost, a kada si iskren prema njima, onda si 'asshole'".

A o kojoj iskrenosti ovde govorimo? Reći nekom da je ružan, tužan, lud, da se loše obukao i dodeliti time sebi kompetentnost da znamo "kako treba", a još da nam za to potencijalno urušavanje nečijeg samopouzdanja orden za hrabrost dodele, jer smo, zaboga, iskreni? Preporučujem da tu vrstu iskrenosti vežbate pred ogledalom, a ako se isto razbije, pa se staklići baš u vašu osetljivost zariju, sami snosite troškove lečenja i lepljenja, što će vam, iako bolno, doneti više koristi nego da se bahatite pred krhkošću drugih.

Hajde da prihvatimo svoje slabosti, ograničenja i neznanje, pa sa te polazne tačke da popravljamo svet.

Nismo ni mi ovo ponašanje izmislili, nego smo ga naučili. Koliko ste puta čuli "Ne znaš?! Nisi za to čuo?! Kako ne znaš? U tim godinama?!"

Kao da se paun šepuri, jer je od nekog tamo bolji za jednu informaciju. A taj neko može i dete da bude, koje će uvek kada ne zna, biti postiđeno, koje više neće da pita, i sve će znati, kao i oni koji na početku teksta voze avion.

A znate kuda lete avioni koje voze takvi piloti? Pitam, pošto JA NE ZNAM.

A neznanje je polazna tačka svakog učenja. 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.