Medju nama

Gde smo na lestvici?

Generalna — Autor nensi888 @ 18:40

Od rođenja smo podučavani kojekakvim hijerarhijama - ko ima više novca, ko je na višem položaju, ko je duhovno više uznapredovao, ko je "gazda", a ko sluga...

Visine privlače i dovijamo se kako znamo i umemo da ih dosegnemo, koristimo raznovrsne merdevine, pa i liftove kako bismo dosegli određene ciljeve, a, s vremena na vreme, ne libimo se ni da podmetnemo nogu kako bismo svoju "konkurenciju" gledali sa visine.

I ja se, naravno, sa ovim hijerarhijskim ustrojstvom, nikako ne slažem. Ne samo da se ne slažem, već verujem da poziva na neosnovanu aroganciju i uobraženost. Da postoji samo kako bismo, u svojoj nesigurnosti, imali osećaj moći time što postoje oni "ispod". I, svakako sam sklonija dubinama, te mi se ove hijerarhijske podele čine plitkim i površnim.

Šta ako svako jednostavno ima svoju ulogu - različitu, ali važnu? Šta ako ne postoji hijerarhija već krug - kao u astrologiji - gde nema penjanja i spuštanja, već različitosti koje se dopunjavaju?

Moji roditelji su lekari, prilično priznato zanimanje, no ne bi ih bilo da babe nisu obrađivale njive i plele džempere i vunene čarape. Svi mi postojimo, između ostalog, i zahvaljujući jedni drugima, ma gde se nalazili na društsenoj lestvici.

Zato pozivam na poštovanje svakoga sa kim koegzistiramo. I onih izgubljenih duša što na ovom svetu još uvek ne mogu da puste korenje, i onih sveprozivanih materijalista što nas prizemljuju i podsećaju da dugujemo i zemaljskom, ne samo nebeskom, i onih što se za nas mole u tišini, i onih što se ni u čemu nisu pronašli.

Svi imamo nešto zajedničko - dat nam je život. I, ako smo ga preživeli do sada - nosimo seme mudrosti, ma gde nas hijerarhijski smeštali. 


Nekonkretno kao more

Generalna — Autor nensi888 @ 17:27
Evo me opet na kopnu. I poželeh da pišem. Muka je samo golema, što nemam ništa konkretno. U toj sam muci prelistavala hrpu citata ovde i shvatila da je možda sve isuviše konkretno. Sve same kapljice mudrosti, destilovane iz mora Bog zna kojih dela. Tako se zapitah: ne fali li nam malo poezije, malo morskih talasa što te zapljusnu i vodom i muljem. Sve su te raznobojne mudrolije što samu srž izvuku na površinu fini priručnik za neki lepši život, ali imaju li dušu? I može li duša tako da se sažme u par redaka?
Neko je jednom rekao za moje pesme da su prljave, da jezik nije "pročišćen". Kad smo se to tako oglušili o prljavštinu, pa sve od nje okrećemo glavu dok nam ulice smrde?
Gledala sam danima u more, slano, mutno od peska i ljudi, zaneseno vetrom, dok je sunce pržilo i samo je takvo, celo, i lepo. Inače bismo radije birali kadu.
Godinama su me učili da od ljudi krijem bol, tugu, bes, osetljivost, pa čak i privrženost, što bi možda, u datom kontekstu i ovde bio višak informacija, jer ime teksta nalaže štogod drugo. Onda se sav taj nataloženi mulj kao bujica slio u moje redove. Neki su plakali čitajući ih, neki su ih smatrali prljavim, ali ti su se redovi redjali u jedan most koji prelazi preko praznine izmedju mene i sveta. Samo pišući zatalasam, zalelujam i ne uplašim se da će se neko udaviti u mom mulju. Nema to toliko veze sa publikom, koliko sa potrebom da se čovek pokaže ceo.
More sa muljem i talasima, čovek sa suzama u očima, čovek sa stisnutom pesnicom, čovek sam i čovek zajedno.
More kome se raduješ cele godine, čovek pred kojim srce zadrhti. Celi, lepi, ružni, prljavi i čisti.
Dušom se čitaju cele knjige, tek očima i razumom citati.
Dušom se voli celi čovek, sve manje od toga je trgovina.
Dušom se piše nekonkretno, ostalo je birokratija.
Zato biram da pišem, i prljavo i čisto, i lepo i ružno, crno i raznobojno, razliveno suzama, umazano karminom i lakom za nokte...i drvce po drvce gradim svoj most...ako vas zapljusne talas, to je most postao naš.

Izgradite zonu komfora

Generalna — Autor nensi888 @ 15:28

Možda sam ja suštinski inadžija, neko ko će po svaku cenu težiti da bude u suprotnosti sa trenutnim standardima, ali to ne menja činkenicu da mi se gadi sijaset copy-paste saveta, koji se, bez izuzetka, svode na jedno te isto: ti taj tvoj život ne živiš kako treba i "ušuškan si" u svojoj zoni komfora.

Ko je bre danas i u čemu ušuškan? Imamo sve osim sigurnosti i stabilnosti. Na sve strane part-time poslovi, part-time roditelji, part-time ljubavnici. Izašli bismo iz zone komfora, no nemamo odakle.

I da, naravno da mislim da treba da se radi na fleksibilnosti struktura, ali, da bi se bilo šta razgrađivalo, mora najpre da se izgradi.

U redu je biti "ušuškan", u redu je imati okvir u kome se osećamo stabilno i sigurno, i komfor je u redu, ako ga čovek sebi može priuštiti. U redu je ostati u starom dok ne budeš spreman da izgradiš novo. Biti dovoljno dugo tu da znaš da možeš da se vratiš.

Raditi na onome što imaš, da bi mogao da izgradiš novo kada su ti temelji dovoljno jaki. Osetiš tlo pod nogama, da bi mogao da nastaviš da koračaš. Sretneš se, da bi mogao da se rastaneš i nastaviš da slediš svoj put.

 Kada je ta baza dovoljno jaka, i najopasniji putevi nisu tako zastrašujući. Tek je onda taj iskorak zapravo proširivanje zone komfora, a ne skok u provaliju.

Nema ništa loše u tim ostrvima kojima znamo svaki, i najnepregledniji ćošak, i gde je sve predvidivo. Nema ništa loše u tome da posetimo druga lepa mesta uz saznanje da nas ovo ostrvo čeka, zahvalno na lepoti i ljubavi koje smo u njemu izgradili. 


Ogovaranje

Generalna — Autor nensi888 @ 16:07

Prošla godina... koncer Gibonni-ja i njegova rečenica (parafraziram): "Koliko je romana nastalo ogovaranjem, ogovaranje je čudo!"

Od tada još razmišljam o važnosti ogovaranja. Inače, volim da kažem po koju o ljudima kojima sam okružena. I sigurna sam da oni to znajju. Kao što je izvesno i da se moje ime ponekad, ili češće, nađe na njihovim usnama. Iza leđa. Dobro ili loše. No ipak, ne verujem da je ikada zlonamerno.

Nekada je generalna proba. Makar za mene lično. Ono za šta nemam hrabrosti da kažem u četiri oka, izgovorim najpre pred nekim trećim. Pokazalo se korisnim. Ili zato što bih dobila novu perspektivu situacije i odustala, ili zato što bi generalna proba jednostavno bila uspešna i ja bih bila spremna za premijeru.

Neke emocoje ne želim da iznesem pred drugima. Tako birač. Ne zato što sam kukavica, nego što ponekad verujem da nije vredno, da su vredniji od sitnica koje s vremena na vreme zagolicaju moje nerve. Onda ogovaram. Čisto terapeutski.

Kada sam prvi put krenula na terapiju, mama je graknula: "Davala si pare da me ogovaraš?" Ne bih mogla da poreknem ovu na oko smešnu tvrdnju. No, to mi je ogovaranje pomoglo da neke njene delove ipak razumem i neke postupke ipak oprostim.

Primetila sam da se neki ljudi povezuju prisustvom te treće osobe. Posluži kao nit na koju će se ređati perlice razgovora, mada, moram da priznam, da ako osetim mržnju u tome, ta me nit podseti na udicu na koju bih lako mogla da se upecam. Tada, ma kako ga volela, odustajem od ogovaranja.

Ima trenutaka kada ogovaram ljude koji mi nedostaju. Otputovali su, odlutali, razišli nam se putevi, nema ih... Tada ih rečima prizivam da budu malo sa mnom tu. Prisećam se njihovih vrlina, mana, budalaština, lepote, ružnoće... I to me zabavlja i raduje.

"Alapača", "bitch", "mega-bitch", "opajdara", "palaverka" - svi nazivi onih koji ogovaraju su ružni, pežorativni i ženskog roda. A ja znam mnogo muškaraca sa kojima rado ogovaram i ne vidim ništa posebno loše u tome. Pitam se, kada bi postojao fini naziv, kakav li bi bio?

Ako zavirim u samu reč, reklo bi se da znači "govoriti o nekome". Ko što reče Gibonni, nisu li svi romani "govorenje o nekome"?

Često se ljutimo kad shvatimo da smo "predmet ogovaranja". Reče jednom jedna žena "Ogovaraju oni tebe, ogovaraš i ti njih." Ništa strašno. A možda i onda kada smo "predmet ogovaranja", možemo da se zahvalimo ljudima koji ne mogu bez nas, makar samo u priči. Ova je zahvalnost, bilo ogovaranje zlonamerno ili me, svakako znatno efektnija. 


Patetika

Generalna — Autor nensi888 @ 23:34
Ima dana kada joj duša prosto pohita u zagrljaj, kad se sva sećanja skupe u suzu i svima sve oprostim. Kad mi ne treba vrućina da bih se topila, i kada se osećam toliko nežno i krhko da ne mogu da izdržim, pa ta bujica osećanja ispliva kroz reči ili kroz suze.
Ima dana, a ovaj je datum uvek jedan od njih. Rođendan mog učitelja patetike. Onog što mi se radovao još pre rođenja. Što je još od studentskih dana želeo čupavu devojčicu, da je upozna sa svetom. Onog što je u svem svom odsustvu umeo da bude prisutan u mom srcu, pa me naučio da bliskost za daljinu ne zna.
Tako i sada, dok slavim njegov 63. rođendan, a šesti  već pri kojem ne mogu da mu uručim poklon i da ga zagrlim, i dalje ta bliskost postoji.
Malo mi je ostalo sećanja. Lutka koju mi je doneo sa nekakvog odsustva i čijoj se kosi divio, a ja je ošišala da je ne bi voleo više nego mene. Aikido trening na koji je došao u helankama, pa mu se svi smejali iza leđa, a mene postideli. Klizave, plave sandale što mi je doneo posle pijane noći, u kojima sam stalno padala i lojalno ih  nosila. Kućica za domaći za oto i ljutnja, jer je dobio četvorku. Kako me uči da pri recitovanju pravim pauze posle "i", taj majstor dramskih momenata. Ulazi na moj sedamnaesti rođendan sa buketom cveća. Ispravlja gramatičke greške u mom govoru, nesuđeni novinar. Uči me da vozim, kaže "Ako ti krivina teško padne, zažmuri." Njegovo  "Hvala ti." u već poodmakloj bolesti kada ga zagrlim.
Ređaju se slike kao slagalica u ove patetične dane. Samo to ostane na kraju. I pitam se... da li je "samo"? Ili je to jedina valuta koja zaista vredi na ovoj ljuljašci između rođenja i smrti? Ne čine li nas te patetične slike bar malo manje prolaznim, zar nisu to jedini važeći pečati u vremenu?
Ne brini za patetiku, tata, čuvam ti je ko najveće blago i štedim je, iščekujem stalno da će joj vrednost porasti. Sarkazam malo bahatije trošim, no ni ti na njemu nisi bio škrt, neka, nek zadrže i kusur. I pišem. I zapitam se ponekad da li to beše tvoja ili moja želja. A onda nema ni veze. Jer smo u rečima zajedno i sada kad tebe nema u ovom fizičkom svetu. 
A ova ti je patetika još jedan poklon za rođendan. Ne moraš da se zahvaljuješ, hvala tebi što u rečima živiš.

Više od like-a, bolje od catch-a

Generalna — Autor nensi888 @ 15:47

Ušila sam dugme malopre. Ili sam barem pokušala da ga ušijem. Urnebesno je izgledala ta moja borba sa nepoznatim oružjem, dvoboj sa samom sobom. Naravno da sam usput bacala drvlje i kamenje po sebi: "Gusko jedna, ne umeš ni dugme da ušiješ. Da te samo neko vidi kako se ovde preznojavaš, crkao bi od smeha!" Setila sam se svoje drage pokojne koleginice kako hvali svoju novu snaju: "sve zna, sprema princes krofne, pukne ti dugme na kaputu, ona za čas ušije. To ti je devojka iz provincije. Ove iz Beograda ko sa Marsa da su pale, ne znaju ništa."

Zvuči ko da sam najgora kombinacija: em nisam iz Beograda, em ne znam ni dugme da ušijem.

Ni da kuvam, a i to je na ceni. Najbolja prijateljica jednom umalo da me prebije što se stidim tih svojih nesposobnosti. Kaže: "Ne znaš da kuvaš i dobro si sa tim." Prihvatih, priznah, šta da radim. Živa sam, još uvek spremna da se smejem svojim budalaštinama, i, kaže ona, imam gomilu drugih kvaliteta.

Sasvim sigurno da nisam samo smotana i lenja, ali nekako izaberem da gledam u sebe najpomnije dok se mučim da udenem iglu i razmišljam o tome kako li se zašiva dugme kao o nuklearnoj fizici.  Jednom me zamolila da opeglam njene pantalone i trijumfovala sam, na to se baš ponosim. Bila sam sigurna da će da izgore. Niko me tim stvarima nije učio, a ja ni nisam kiptela od interesa. A ipak pomislim, dok se mučim i preznojavam u svim tim poslovima: "Samo da me neko ne vidi."

Čula sam se sa jednom dragom prijateljicom. Divna devojka. Govori nekoliko svetskih jezika, ima dva zanimanja, sjajan smisao za humor, neverovatan, bez imalo preterivanja, talenat za umetnost od crtanja, preko pisanja do filma, odličan je slušalac, još bolji sagovornik, obrazovana onoliko koliko je fizički velika, no ona ne može da vidi dalje od toga da je fizički velika. Ispričala mi je kako je spremna da voli, ali nije "catch", jer nije privlačna i ima problema. A to je osoba u čiju sam se dušu zaljubila na prvi razgovor, a čija kilaža na moje mišljenje nije imala ama baš nikakav uticaj.

Šta sam drugo mogla, nego da  joj, kao i moja drugarica koja se ljutila zbog mene i kuvanja, kažem kako ima gomilu kvaliteta, i da joj tu gomilu, sa onolio ljubavi koliko u sebi imam za nju, a imam je dosta, nabrajam. Delovalo je da me je čula. I rekla je "Da, to je razlika u načinu na koji ja vidim sebe i na koji mene drugi vide."

Sasvim sigurno. Ona mene vidi kao "super catch" već činjenicom da nemam višak kilograma, radim, samostalna sam, i tako sam, kako voli da kaže "easy going". Pominje i moj humor, mračan i povremeno ciničan, i kako sam zainteresovana. Zanimljiva mi je ta osoba o kojoj mi priča. Da je ne znam, volela bih da je upoznam. I nisam sigurna da li bih je ikada pitala da li zna da ušiva dugmad. To ionako nije moja sfera interesovanja.

Možda mi i jesmo bića kojima je potrebna stalna validacija, možda je zbrajanje lajkova na društvenim mrežama logična posledica naše prirode. A onda je najmanje što možemo da uradimo da validaciju dajemo drugima.

Nabrajajte svojim prijateljima njihove vrline, iako verujete da se podrazumevaju. Ne dozvolite im da ikada pomisle da nisu catch, zato što su usmerili pogled samo u svoje mane i svoje životne tragedije. Podsetite ih na to zašto i kako Vaš život čine boljim. Dajte im više od lajka. Ili još bolje: dajmo jedni drugima više od lajka. 


Sav taj stid

Generalna — Autor nensi888 @ 10:56

"Volite se, ali to se ne izgovara"

Odzvanja mi često ova rečenica u glavi, ali i način na koji sam je razumela. Pomislila sam onda "O tome ne treba govoriti.

I ne znam da li sam tako naučena. Ova je izjava došla mnogo kasnije, ne sećam se da li sam takvu poruku dobila od roditelja. Činjenično stanje: retko izgovaram "Volim te."

I ne mislim na ona izlizana "Volim te.", "Obožavam te.", "I kako čovek da te ne voli.", koja proteku samo kroz osmeh, a svu ljubav ostave unutra. Mislim na ono "Volim te." koje podnosi tišinu i dozvoljava toj istini da se razlije telom i u njemu nastavi svoj rast.

Postoji prepreka od straha i stida koja tim rečima ne dozvoljava da prođu. Imam osećaj da bi samo udarile u tu branu i rasplinule se na hiljadu drugih strana, napravile strašnu buru, zatalasale sav godinama željeni mir.

A želim da ih zgovorim. Krijem ih u dodiru, daru, predavanju, pristajanju, zagrljaju i tešim se kako je sve to način da kažem "Volim te.", a da to, ipak, ne izgovorim.

Naučena sam da komuniciramo i neverbalno i u to svakako verujem, ali: jesu li nam potrebne i reči, kao pečat, kao potvrda, kao prevod života?

Da li bi nam filmovi isti dojam ostavljali i bez zvuka i titla ili magije ima i u rečima?

Paradoksalno, završila sam jezički fakultet i, što bi Balašević rekao: "Reči jesu moje igračke." Ne znam da crtam, pevam, sviram, no znam da pišem, govorim, mislim. Tu, sa hemijskom i papirom, sa tastaturom i ekranom, pred publikom za govornicom, osećam se slobodnom i govor je izraz moje duše.

A, ipak, duboko unutra, kao svetlo na kraju tunela, iza rešetki od stida, kao zarobljenike držim te reči. Možda dok im snaga ne preraste okove, dok ne postanu dovoljno jake da probiju sve barijere, dok ne istope stid, dok me ne razmagle i dok tebi ne razmagle vid, te nas spoje u snažniji zagrljaj. 


Žena i čime merimo njenu vrednost

Generalna — Autor nensi888 @ 10:38

"Ako imaš nekog, slobodno dođi sa njim.", kaže mama. A sa kim? Kako se zove? Ko je, šta je uradio u životu? Ma nema veze, samo neka me hoće...

U prethodnoj vezi je govorila da sam udata, verujući, možda, da to jeste istina. Neki ljudi su mi čak i čestitali. Kad je došlo do prekida, ipak je prihvatila moju istinu, valjda zato što je "razvod" sramota, pa je bilo adekvatnije govoriti o raskidu.

Povremeno kaže kako je u mojim godinama imala muža i dete od tri godine. Ne pominje mi da ja nemam "ništa", to je, pretpostavljam, zaključak koji sama treba da donesem. No, da li stvarno nemam ništa i da li je mama jedini lik u društvu koji šalje tu poruku? Da li mogu da joj zamerim, s obzirom na vreme u kojem je odrastala, način na koji je odgajana? S obzirom na to da su nju priznali tek na svadbi, posle završenog fakulteta i nađenog posla?

Mama želi unuke, to je prirodna potreba za održanjem vrste. No, ni društvo ne šalje drugačiju poruku.

Pričala sam poznaniku o tome kako policija zapravo ne reaguje preterano na prijavljeno nasilje nad ženom. Pošalju te da sačekaš dva dana, pa da dođeš kod nekog nadležnijeg. Onda baš kada dva dana prolaze kao dve godine, u nadljudskom strahu. Kaže mi on: reaguju odmah, ako par ima dece. Naravno, lepo, deca treba da budu zaštićena, najzaštićenija. Ali, da li to onda znači da žena bez dece manje vredi? Da njen ugroženi život može da sačeka još par dana? Ako se u tih par dana štogod desi, nema veze, ionako nije ostvarila svoj jedini zadatak na ovom svetu?

Poznajem veoma obrazovanu ženu u kasnijim godinama koja nema dece. Radi sa ljudima, obrazuje ih, pomaže im, voli ih. Jedna od najvećih ljudina u mojim očima. Reklo bi se da na svakog gleda sa majčinskom ljubavlju. Lako oprosti dugove, lako se dogovori, puna je poštovanja i poverenja. Iskreno joj se divim. I znam ljude koji na komentar da tako lako oprosti i odloži dugovanja, kažu: "Pa, ona nema dece, pa joj nije ni važno."

Volim decu, radim sa decom. Želim ih jednoga dana. Ali želim da ih rodim iz ljubavi, iz strasti, iz sopstvene potrebe, a ne kako bih dobila identitet i vrednost u društvu koje ženu bez dece baca na smetlište, ili, u najboljem slučaju, stavlja u čekaonicu.

Poštovati ženu ne bi trebalo da znači poštovati njene reproduktivne organe i saosećati sa njenim menstrualnim bolovima, beležeći ovulaciju, trebalo bi poštovati njeno biće, njenu pamet, dobrotu, uspehe, njenu borbu kroz istoriju da dobije svoj identitet. Poštovati je samu, da bismo je tek onda poštovali sa nekim drugim.

Majčinstvo ne ide bez očinstva, no ne vidim buduće muškarce da su "budući očevi", uglavnom su ekonomisti, inženjeri, pravnici, lekari, kuvari, automehaničari. Kako to da nam oni vrede bez dece, kad nema dece ni bez njih? 

U nekim državama, žena nema prezime dok se ne uda. Mnogi se odavde nad tim zgražavaju. A zapravo nema mnogo razlike. Ne zbog prezimena, to je tek formalnost. No zbog toga što većina stanovništva na nju, pre braka i dece, gleda kao na "neudatu ženu" i "buduću majku". Izgleda da još uvek nismo prihvatili druge potencijale.

Koleginica jednom zcključi da je "single life" "waste of time". Može to mene da ljuti koliko hoće, jesmo tako naučeni.

No, da li mora da bude tako? Zar nema nekih korisnih stvari koje čovek može da uradi sam za svet? Zar nisu najveći ljudi žrtvovali porodični život zarad velikih otkrića i svetskog napretka? I nismo li, kroz istoriju, ipak priznali da je i žena čovek?

Samo kažem, samo podsećam da kad bacimo anatemu na "samice", bacamo anatemu na eventualni potencijal da promenimo svet. 


Dobrodošlica

Generalna — Autor nensi888 @ 10:36

Mogu da ti nabrajam stvari koje bih volela da radim sa tobom i da pišem spiskove zahteva koje treba ispuniti da bih ti bila bolja, lepša, naklonjenija... Slušala sam o tome da ljudi to rade.

Mogu da gunđam o tome šta je sve ono što nemam i da se, opet, zagledam u druge i njihovu sreću, u tuđi tempo i tuđa pravila; i da se, onda, zauvek pitam da li su želje bile moje il' su trag što na duši ostaviše uverenja drugih.

Mogla bih, kao nekad, da odem, pod raznim izgovorima. Da nestanem pod svoj oklop i da sve odsustvo, i tvoje i svoje, svalim na tebe. I da ti se onda, umorna od drugih, opet vratim, podrazumevajući da među tvojim ogradama uvek ima mesta da se ja provučem. Kako i ne bi kad sam učestvovala u pravljenju tih ograda.

I hvala ti što taj prolaz za mene još čuvaš. Znam da se još uvek kroz njega provlačim, ali verujem da zajedno možemo da ga proširimo. I hvala ti što grančicu po grančicu, trn po trn, sklanjaš sve ono u šta je urastao. Ni ja nisam sigurna da li sam, posle svega, uvukla svoje bodlje, no, ako se povrediš, biću tu da zalečimo rane.

Imala bih ja sasvim sigurno još mogućih koraka u ovom našem plesu. No ipak biram da poslušam srce i napravim okret ka tebi i da ti kažem da si dobrodošao u moj život. Na svaki način i među sve ljude i boje koji moj život čine. Neću ni da guram, ni vučem, ni išta pod nos da poturam, samo ću negovati ono što među sobom stvaramo i gledati kako, svojim tempom, raste i menja se.

I verujem da smo nas dvoje, zajedno, plodna zemlja za taj cvet. 

 


Srećan rođendan Beli Hamvašu- jedna skoro pa ljubavna priča

Generalna — Autor nensi888 @ 16:17

Na današnji dan, pre nekih sto dvadeset godina, rođen je mađarski pisac Bela Hamvaš, čini mi se onaj pisac koga sam sve ove godine tražila da kroz njegove knjige sa samom sobom komuniciram, da mi pomogne da iz-smejem sve što u meni nije pravo. (kaže njegova žena Katalina u marginalijama: ismejati: iz-smejati iz ovoga sveta, smehom izbaciti).

Lako se zaljubim, užas kako se lako zaljubim, skoro da se stidim toga, a najlakše se zaljubim u zanimljivo i pametno. Najlakše se zaljubim u one od kojih mogu nešto da naucim. Imam onaj zanos, onu strast da pratim i čitam sve što vidim da zanimljivi čitaju.

Tako sam na jednim zanimljivim policama i na jednom profilu videla tek ovlaš ime Bela Hamvaš, sa sve nekim crticama, akcentima ili šta-ti-ga-ja-znam, slabo divanim madžarski. I onda sam guglala to ime, bez tih crtica, jer ih na tastaturi nemam.

I počela sam da se zaljubljujem u ovog pisca još od tih citata nađenih onlajn. Kaže želi da bude normalan čovek, pa Rusima fali humora, pa tako tek ovlaš nađoh par zaključaka koji su i moji bili. Doduše, ja želeh čovek da budem, ali shvatam da se izraz "normalan" dosta izlizao u ovih sto osamnaest godina. I nazreh i ulogu humora u delu i shvatih....to je to...našli smo se....

Ne volim da kažem da gutam knjige, jer verujem da treba jesti lagano i dobro variti (pa čak i ovo i te kako igra ulogu u Hamvaševom delu), ali osam delova Karnevala pročitah rekordnom brzinom, i živeh ta slova. Pa od toga da relativno često koristim rečenicu "Završila je kurvatoijum sa odličjem.", do jednostavnih istina kao što su "koga ne volimo, njega kvarimo" i "bez ljubavi se nužno besni", preko sveske pune prepisanih delova- Karneval posta neizostavi deo moje svakodnevice.

Pa onda uloga žene kod Hamvaša. Koliko se samo puta našalim da sam šovinista, a čula sam da i njega prozivaju tim imenom. A zapravo je to jedan uvid koji lako podlegne kritici iako je prilično očigledan- borba žene da ukine sopstvenu ženstvenost- koja je, ko bi ga znao, možda i neophodna da bi se nekakva ravnoteža postigla, ali to ne umanjuje urnebesnost ženskog lika koji želi da napravi "čisto žensku državu".

Da ne pričam o astrološkom aspektu i priči o sudbini, konstelacijama i, na kraju opet, o Bogu. Prosto osećam kako mi se knjiga topi u ustima dok pričam o njoj.

A onda u pdf-u nađem esej "Filozofija vina". Oh, pa ima li veće radosti! Znam, ne treba mi molitvenik za ateiste, ali sigurna sam bila od prve stranice da će me nešto oduševiti, razgaliti, rastopiti i objasniti.

Kad se postidim, zacrvenim se k’o bulka, i to je jedan krajnje neprijatan osećaj koji me oduševljava i volim da ga izazivam. Nekako me centrira i pokaže mi gde sam i mislila sam da je to neko samo moje otkriće i samo moj hir, što bi izazivalo jedan metastid- stid od stida. Ali u "Filozofiji vina" nađem upravo rečenicu "Samosvestan i stidljiv, jer to je jedno."

I sada bih opet da se vratim na onaj skorašnji događaj kada su me pitali da li pišem. Pišem, evo ovde živog dokaza, samo...kada čovek čita, shvata da je copy-paste religija našeg vremena, da su mnoge vekovne istine sročene i napisane verovatno bolje nego što bih ih ja ikada rekla i da je možda najbolje što mogu da uradim da ukažem makar na jednog genija, možda ga još neko otkrije, umesto da sečem šumu za neka svoja prepričavanja.

I to je i Hamvaš radio ukazivši u "Sto knjiga" na vekovnu baštinu čovečanstva. I to je ono što ovaj život čini ozbiljnijim i manje ozbiljnim; jer ne postojim ja samo u odnosu na tebe ovde i sada, ja postojim i u odnosu na sve moje pretke i sve ljude od kada je sveta i veka. To me čini bitnijim i manje bitnim. To me čini čovekom.Zato: dok se ne prouči staro, novo ni ne nastaje- to budu samo nove verzije starog- prevodi, interpretacije i razvodnjavanje.

I, da ovo ne bi postalo digest-izdanje ovog velikana, jer je moja najveća želja da za njega čujete i koliko odmah počnete da ga čitate (to je moj poklon njemu za rođendan- znam, pisac je i umro je još 1968., ali ja se lako zaljubim, to je patologija samo po sebi), evo još samo par mojih omiljenih citata, pa Vi vidite, ako ste uopšte i došli dovde u čitanju:

Ovaj objašnjava čitav moj tekst:

"Potpunu celinu ljudskog postojanja koristim da bih mogao da razumem jednog jedinog čoveka."

Omiljeni: "U svom istinskom biću umemo da podnesemo svaku uvredu, ali ako nam neko dirne u fiks-ideje koje gajimo o sebi samima, smesta počinjemo da jaučemo."

"U drugome sam jedini (nepromenjen), u samom sebi sam neprekidno drugi (u neprekidnoj promeni)."

I, u čast trenutno retrogradnog Veličanstvenog Saturna:

"Vreme ruši samo ono što u tom trenutku nije istinito. Vreme jeste takvo da sledeći tren guta prethodni i on nestaje, ali ne bez ostatka. Od onoga što je preostalo nastaje nadvremenost."

 

 


Inostranstvo

Generalna — Autor nensi888 @ 10:24

"Mama, mama... šta znači ovo 'traffic light'?"

"Hmmmm... a, pa svetleća trafika."

"Mama, a šta je to svetleća trafika?"

"Sine mamino, pa to ima u inostranstvo na svaki ćošak!"

Beše ovo jedan dijalog između mame i mene, na samim počecima učenja engleskog.

Tih skorih devedesetih u inostranstvo se nije išlo i u inostranstvo se nije diralo. Bila je to oaza u koju trpamo sve što nemamo, a želimo. Čak i svetleće trafike. Jer je tamo kraj tunela i odatle kanda neka svetlost gori.

Kad ostvariš taj nedosanjani roditeljski san, shvatiš da se međ svetlećim trafikama i Aladinovim čarobnim lampama nalaze ljudi što istu muku muče ko i sav ostali svet: životnu muku. Još gore, uvidiš da te ljude nimalo ne zanimaš. Počnu da ti nedostaju dosadni malograđani koji te svaki čas pitaju da li si oslabio ili si se popravio, kad se šišaš i ko te šiša i kakve si boje ukombinovao danas; ta barem je razloga za ljutnju bilo.

Osećaš se usamljeno. Samo. Ostavljeno. I ne možeš to nikome da priznaš. Kako da priznaš kad "Blago tebi! Mi se ovde jadni mučimo! Kako bih ja voleo da sam u Nemačkoj!" Ili Austriji, Holandiji, Belgiji, bilo gde, osim ovde! Tvoja mama ide okolo i hvali se komšijama kako joj više nisi na teretu, izmisli povremeno i da šalješ novac, svi te gledaju sa zavišću i prezirom... I, odjednom... sam si i u retkim posetama domu...

Počinješ da priznaješ da u inostranstvu ipak po nečeg ima čega ovde nema. Odustaneš od ideje svetlećih trafika. Više para, čišće ulice, zakon postoji, malo više razgovaraš sa automatima i papirima, nego sa ljudima, ali šta je tu je. Barem ti se dugi, crveni nokti šalterske službenice ne zarivaju u oko. Niko te ne komentariše i ti nikoga ne komentarišeš i, moraćeš da priznaš, ima po nečeg i primamljivog u nemešanju u tuđe živote.

Upoznaš nekog. Sve vreme osećaš da ti je to potrebno. Da sa nekim deliš intimu, a ne vremensku prognozu. I ako negde svet postaje bolje mesto sa ljubavlju, to je sasvim sigurno inostranstvo. Pomisliš da je to jedini smisao tvog odlaska, ma sudbina. I jeste. Nikoga mi ne srećemo slučajno. Samo što su u sudbinu ucrtane i veze koje ne traju večno. Pa kako ti se zalomi. Bilo kako bilo: ova ljubav zbilja zaborava nema.

Tu negde prelomiš. Hoćeš-nećeš. Gde si više stranac? Naravno, zauvek ćeš ovde pripadati. To se ne bira. Kakvi su takvi su, tvoji su i mogu da se odriču na hiljadu masnih novinskih papira, rodili su te. Ta se sudbina nikada ne menja. Nosiš ih sa sobom i znaš da imaš gde da se vratiš, uz mnogo gunđanja, naravno. Ovoj drugoj strani počinješ da pripadaš. Ljubav nam da taj osećaj. Nema veze da li ste oboje iz različitih delova sveta; ljubav je tamo gde se zadesiš.

Sad još da odlučiš. Naravno, postoji mogućnost da ostaneš tu i pripovedaš svojim klincima o prekrasnim svetlećim trafikama u tvojoj otadžbini, kojih ovde nikad biti neće.

Jer, ljudska je sudbina, a možda i porok, da čezne za onim čega nema. I dobro je tako. Inače bi prazan bio ovaj svet. 

 


O prijateljstvu

Generalna — Autor nensi888 @ 12:09

Imala sam tu sreću i nesreću u životu da budem jedino dete svojih roditelja. Bila sam sama i usamljena, sve dok nisam shvatila da sam blagoslovena time da mogu da biram svoju braću i sestre.

Znate kako kažu: “voli ga kao brata”, za mene “voli ga kao prijatelja” zapravo znači mnogo više. Kao i mnoge druge izgubljene sestre, i ja sam u svojim prijateljstvima mnogo grešila i mnogo lutala. Ponekad bih odlazila na neka daleka mesta i zaboravljala na ljude koji su moj život činili životom. Nikada se nisam ljutila; samo bih odlazila neznano kuda sa neznano kim i uvek iznova dokazivala kako nisam u pravu. Onda bih se vraćala, nekada uz izvinjenje, nekada tek onako, spontano. U očekivanju da su me otpisali i mišljenja da tako i zaslužujem. A oni bi me dočekali raširenih ruku i nastavili bismo tačno tamo gde smo stali. I opet bih ja važila za nekog “pametnog u društvu”, povrh svih budalaština koje sam u stanju da uradim i pogrešnih odluka koje sam u stanju da donesem. Ako sam nekada i u porodici, i u kraju, i u školi, osećala da ne pripadam, svojim prijateljima sam uvek pripadala i uvek bila dobrodošla. Zato tu, među njima, osećam da vredim. Sve samopoštovanje koje sam stekla za života stekla sam isključivo zahvaljujući njima. I ako se zbog nečega kajem u životu, kajem se zato što sam ikada preispitivala naše prijateljstvo.

Znate kako u porodicama kažu “šta god da uradi, naša je”. E, u mojoj su porodici veoma laki na odricanje. Ali među prijateljima imam upravo taj osećaj. Ovaj tekst pišem sebi kao podsetnik na to koliko sam njihova i koliko su moji, i želim da se postidim ako ikada ponovo uhvatim sebe da koračam od njih.

Dragi moji prijatelji, ovo nije slatkorečivost kojom želim da vam se uvučem pod kožu, već iskrena zahvalnost za podršku koju zaista nikada nisam dobila nigde drugde.

Vi ste čitali i delili moje pesme i tekstove, hvalili me unaokolo kao što ni roditelji nisu, i primali me u zagrljaj uvek i uprkos svemu.

Znam da ćete reći da sam i ja vama mnogo dala i to nije nešto što ovim redovima želim da umanjim i poreknem, suština je da sam jedino sa vama imala osećaj da ono što dajem zaista vredi, što ono što dobijam čini neprocenjivim.

Hvala što ste tu i što mi svakodnevno dočaravate topli dom.

 


Umetnost prihvatanja

Generalna — Autor nensi888 @ 14:00

"Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikujem između ta dva."

Priča o prihvatanju je teška. Iako ništa ne zahteva manje aktivnosti od prihvatanja. Ili možda baš zbog toga što ništa ne zahteva manje aktivnosti od prihvatanja.

Prvi na listi za prihvatanje je čovek sam. Prihvatiti sopstvene nesavršenosti, pogledati u sopstveni mrak, prigrliti svoje nesigurnosti. Ne ljutiti se. Ne stideti se. Možda se jednostavno nasmejati. Stati pred sobom kao pred nekim drugim i videti dušu koja se nekako snalazi. Na putevima bez jasnih putokaza. U večitoj magli od oprečnih saveta. Videti, razumeti i prihvatiti.

Reći ćete da lupetam? Naravno da ljudi prihvataju sebe, oni sa drugima imaju problem. Međutim, kako to onda da gomila industrija cveta na temeljima naših nesigurnosti? Kako to da je plastična hirurgija uzela toliko maha, kako to da ne možemo da prihvatimo ni jednu najobičniju biološku činjenicu kao što je starenje? Vreme prolazi. I prolazilo je i uvek će prolaziti. Baš ništa tu ne možemo promeniti, možemo jedino da prihvatimo i nastavimo da prolazimo zajedno sa njim. Ali ne ide. Uporno se borimo sa tom vetrenjačom.

Ono što je tu blizu prihvatanja sebe je prihvatanja bližnjih naših. Da, da. Roditelja. To nam je što nam je. Ta je lutrija završena i prihvatanje te nagrade je ama baš jedino što nam preostaje. Moja drugarica imala je običaj da kaže: "Ja tatka i majku nisam mogla da biram, al' drugo mogu." Jedna prijateljica bi na ovu priču o prihvatanju rekla: "Lako je tebi da kažeš. Znaš kako su oni teški." Znam. O prihvatanju pričamo samo onda kada je teško. Ono što nam je dobro i lako i što ne bismo da menjamo - ni ne shvatamo da smo prihvatili. Prihvatam svoje talente i svoje divne, velikodušne, ljupke, duhovite prijatelje. Ma nemoj! Je l' ti teško da prihvatiš, jadna, sve to?

Zašto je to tako? Verovatno zato što ovo podrazumeva puštanje kontrole. Mirenje sa tim da nismo svemoćni. Takozvano "mirenje sa sudbinom". Tamo gde je nemoguće menjati. Ne svuda i uvek. I zato što podrazumeva i onu treću komponentu - mudrost da razlikujemo ono što ne možemo da menjamo od onoga što možemo. Imajući u vidu ove dve mogućnosti, imamo izbor. A kad imamo izbor, imamo odgovornost.

Konstantno menjati sve oko sebe  i sebe ubacilo bi nas u vrtlog nestabilnosti. Konstantno prihvatati sve oko sebe zarobilo bi nas u neizdrživu pasivnost i trpljenje tuđih promena. Rešenje je, verujem, u promišljanju o sopstvenoj odgovornosti i neshvatanju sebe i života previše ozbiljno. "Malo sam luckasta, no što ću..." Uz osmeh je prihvatanje lakše. 

Lično, kada mi je baš teško da prihvatim neke stvari, poslužim se humorom. Crnim, belim, radi sve. Pa kažem: "Dobro... malo sam izgubljena... ne znam baš kako da završim ovaj tekst...ko što ne znam da se vratim gde god da krenem, ni iz wc-a ako sam negde prvi put... al' sve je to deo šarma. ;)" 


Red i običaji

Generalna — Autor nensi888 @ 11:53

"Šta oblačiš za Novu godinu?"

"Crvenu haljinu, takav je red."

Nosimo nešto crveno, na radost. Kao Deda Mraz. I Deda Mraz je "na radost". Iako se deca svađaju oko njegovog postojanja i iako se čudimo što već velika deca veruju u Deda Mraza, i mi imamo svoje male rituale i iluzije, kojima se borimo sa životom, koji je od nas veći. I koji ima kraj. Kao i ova godina. Kao i bilo koja druga godina. Kao i mi. Ne sećam se da li sam prošle godine nosila crveno išta, ali ove hoću. I ona će to videti i znati da ceni. Biće bolja kad me vidi u crvenom.

Iako svesna apsurdnosti ove izjave, biram da verujem u svoj mali ritual. To me čini veselijom. Uliva mi nadu. A vera i nada su nam potrebni. Da nas zagreju u ovim hladnim danima. Koji će proći. Kao i sve ostalo. Kao i mi. Sve je to, uostalom, borba sa prolaznošću. Naše zajedničke proslave, poljupci u ponoć, pokloni koje delimo, Deda Mrazovi, zubić vile, fotografije...zamrzavamo trenutke kako bismo ih ukrali od večnosti... Tako gradimo uspomene, dokaze da smo živeli. I, kada se vratimo koji korak nazad, imamo volju da idemo napred.

"Vidi kako sam bila lepa u crvenoj haljini. Ove godine imam još lepšu. Divna je bila ta crveno podvučena godina, mnogo bolja nego ona koju sam dočekala u onim kaki pantalonama."

Lepo je, možda i neophodno, imati iluziju da imamo kontrolu. Daje snagu da nastaviš dalje. Iako znaš da je neizvesno, ipak si nešto preduzeo. Zaokružio crvenim. Doneo važne odluke. Otvorio prozor da ode Stara godina. Napravio retrospektivu. Pogledao stare fotografije. Proslavio.

Spreman si za korak dalje. U neizvesnost. Do sledećeg rituala. Predaha od neizvesnosti, jer se ritual izvodi uvek na isti način. Tvoj način. Način da skupiš snage, vere i optimizma da nastaviš dalje ovo putovanje koje je samom sebi cilj.

Nek je na radost! Ajmo, zdravica! 


Amanet

Generalna — Autor nensi888 @ 21:14

Ova dramatična godina, koja se lagano vuče ka kraju, dramatično me je i obradovala: 16. decembra dobih u ruke zbirku pesama svog tate. Izašla iz štampe. Kako je bilo čudno gledati je i listati! Čudno i divno! Hiljadu puta sam je već čitala, prekucavala, tražila i ispravljala i, sada vidim, nikada do kraja ispravila slovne greške i sada je evo tu, držim je u rukama. Na koricama nebo i reka i dva oka, posvećena tatinoj profesiji - bio je oftalmolog. Iz moja dva oka suze. Ponovo smo tu. Grlimo se rečima, slovima preglasno neizgovorenim. Otvaram slučajno na pesmu "Gospođice, Vama u amanet". Meni baš, verujem, ta pesma pisana krajem sedamdesetih, dok me još nije bilo ni u najavi.

Jedno od najdivnijih bića koje poznajem reče mi juče, prelistavaćući zbirku "Kako vas dvoje ličite." "Naši smo.", kažem. Trudili smo se da ličimo. Ima u njegovim pesmama jedan stih "bejah jak, najjači". Je l' čujete kako odzvanja muzika tog stiha? U mojim pesmama nema taj divni ritam, a stalno sam pokušavala da ga tamo umetnem nekako. Ličimo, ali, ipak je svako zadržao po nešto samo svoje. 

Danas sam sedela sa dve prijateljice na kafi. Pričale o "današnjoj deci". Mora da nas sustiže vreme kada nam je ovo aktuelna tema. Nemaju interesovanja, hobije... Kakvo je to vreme došlo?

Naterao me je ovaj razgovor da se zapitam. Ili, da nastavim da se pitam, jer bi se moglo reći da se ja stalno pitam. Koja su bila moja interesovanja? Kako sam došla do njih? I knjiga je gledala u mene onim svojim plavim očima potopljenim u reku. Gledala i davala odgovor. Jer i ja  sam gledala. Gledala u tatu. Slušala noćima zvuk pisaće mašine. Tup-tup-tup-tup-tup. Glasne su bile pisaće mašine. Krišom čitala i krala rime. Kasnije smo zajedno pisali. Voleo je da me ispravlja. Ovde fali zarez. Tako. Ovo nije baš savršeno. Ja njega nisam ispravljala, ipak je on Tata.

Deca će biti kreativna, ako ugledaju vašu kreativnost. A čak i da ne budu, vi ćete biti srećniji ako ne izgubite sebe. Pokazaćete im da je važno da se pronađu. Da užuvaju u nečemu. Da nije sve u poslu, izdržavanju i održavanju. Da smo dužni biću da mu pružimo radost stvaranja.

Moj tata možda i nije bio najbolji tata na svetu. Pravio je greške i često bio tužan, ali je sačuvao poeziju. Time je sačuvao mene od letargije i nezainteresovanosti. Udahnuo u mene karakter. Time što, ipak, nije celog sebe zaboravio.

Brinite o deci, ali ne zaboravite sebe nikada. Time biste im poslali poruku da čovek nije važan i da je u redu da se zaboravi. Ne treba da im budete telohranitelj, nego primer. Igrajte se. Pišite. Slušajte muziku. Glumite. Vajajte. Idite na predstave, u bioskop, u park. Čitajte. Ne govorite da nemate vremena zbog dece, to je vreme njima potrebno da uvide da imaju mogućnosti. 

I ne bojte se da će vas deca "samo" imitirati. To je nemoguće. "Bejah jak, najjači" nije moj stih i neuspešan je bio moj pokušaj krađe. Kažnjen lošom rimom, to vam je u poeziji kao da vas na ulici "udare zo džepu". Ja više i ne pišem poeziju, dohvatila sam se ove proze. Tata je bio putokaz, ostavio je u amanet da dalje vozim na svoj način.

Vreme se ne menja, vreme samo prolazi, mi biramo hoćemo li da kukamo na današnju decu, ili da im budemo putokaz ka nekom boljem, ispunjenijem "sutra".


Powered by blog.rs