Medju nama

"Šta oblačiš za Novu godinu?"

"Crvenu haljinu, takav je red."

Nosimo nešto crveno, na radost. Kao Deda Mraz. I Deda Mraz je "na radost". Iako se deca svađaju oko njegovog postojanja i iako se čudimo što već velika deca veruju u Deda Mraza, i mi imamo svoje male rituale i iluzije, kojima se borimo sa životom, koji je od nas veći. I koji ima kraj. Kao i ova godina. Kao i bilo koja druga godina. Kao i mi. Ne sećam se da li sam prošle godine nosila crveno išta, ali ove hoću. I ona će to videti i znati da ceni. Biće bolja kad me vidi u crvenom.

Iako svesna apsurdnosti ove izjave, biram da verujem u svoj mali ritual. To me čini veselijom. Uliva mi nadu. A vera i nada su nam potrebni. Da nas zagreju u ovim hladnim danima. Koji će proći. Kao i sve ostalo. Kao i mi. Sve je to, uostalom, borba sa prolaznošću. Naše zajedničke proslave, poljupci u ponoć, pokloni koje delimo, Deda Mrazovi, zubić vile, fotografije...zamrzavamo trenutke kako bismo ih ukrali od večnosti... Tako gradimo uspomene, dokaze da smo živeli. I, kada se vratimo koji korak nazad, imamo volju da idemo napred.

"Vidi kako sam bila lepa u crvenoj haljini. Ove godine imam još lepšu. Divna je bila ta crveno podvučena godina, mnogo bolja nego ona koju sam dočekala u onim kaki pantalonama."

Lepo je, možda i neophodno, imati iluziju da imamo kontrolu. Daje snagu da nastaviš dalje. Iako znaš da je neizvesno, ipak si nešto preduzeo. Zaokružio crvenim. Doneo važne odluke. Otvorio prozor da ode Stara godina. Napravio retrospektivu. Pogledao stare fotografije. Proslavio.

Spreman si za korak dalje. U neizvesnost. Do sledećeg rituala. Predaha od neizvesnosti, jer se ritual izvodi uvek na isti način. Tvoj način. Način da skupiš snage, vere i optimizma da nastaviš dalje ovo putovanje koje je samom sebi cilj.

Nek je na radost! Ajmo, zdravica!