Medju nama

Red i običaji

Generalna — Autor nensi888 @ 11:53

"Šta oblačiš za Novu godinu?"

"Crvenu haljinu, takav je red."

Nosimo nešto crveno, na radost. Kao Deda Mraz. I Deda Mraz je "na radost". Iako se deca svađaju oko njegovog postojanja i iako se čudimo što već velika deca veruju u Deda Mraza, i mi imamo svoje male rituale i iluzije, kojima se borimo sa životom, koji je od nas veći. I koji ima kraj. Kao i ova godina. Kao i bilo koja druga godina. Kao i mi. Ne sećam se da li sam prošle godine nosila crveno išta, ali ove hoću. I ona će to videti i znati da ceni. Biće bolja kad me vidi u crvenom.

Iako svesna apsurdnosti ove izjave, biram da verujem u svoj mali ritual. To me čini veselijom. Uliva mi nadu. A vera i nada su nam potrebni. Da nas zagreju u ovim hladnim danima. Koji će proći. Kao i sve ostalo. Kao i mi. Sve je to, uostalom, borba sa prolaznošću. Naše zajedničke proslave, poljupci u ponoć, pokloni koje delimo, Deda Mrazovi, zubić vile, fotografije...zamrzavamo trenutke kako bismo ih ukrali od večnosti... Tako gradimo uspomene, dokaze da smo živeli. I, kada se vratimo koji korak nazad, imamo volju da idemo napred.

"Vidi kako sam bila lepa u crvenoj haljini. Ove godine imam još lepšu. Divna je bila ta crveno podvučena godina, mnogo bolja nego ona koju sam dočekala u onim kaki pantalonama."

Lepo je, možda i neophodno, imati iluziju da imamo kontrolu. Daje snagu da nastaviš dalje. Iako znaš da je neizvesno, ipak si nešto preduzeo. Zaokružio crvenim. Doneo važne odluke. Otvorio prozor da ode Stara godina. Napravio retrospektivu. Pogledao stare fotografije. Proslavio.

Spreman si za korak dalje. U neizvesnost. Do sledećeg rituala. Predaha od neizvesnosti, jer se ritual izvodi uvek na isti način. Tvoj način. Način da skupiš snage, vere i optimizma da nastaviš dalje ovo putovanje koje je samom sebi cilj.

Nek je na radost! Ajmo, zdravica! 


Amanet

Generalna — Autor nensi888 @ 21:14

Ova dramatična godina, koja se lagano vuče ka kraju, dramatično me je i obradovala: 16. decembra dobih u ruke zbirku pesama svog tate. Izašla iz štampe. Kako je bilo čudno gledati je i listati! Čudno i divno! Hiljadu puta sam je već čitala, prekucavala, tražila i ispravljala i, sada vidim, nikada do kraja ispravila slovne greške i sada je evo tu, držim je u rukama. Na koricama nebo i reka i dva oka, posvećena tatinoj profesiji - bio je oftalmolog. Iz moja dva oka suze. Ponovo smo tu. Grlimo se rečima, slovima preglasno neizgovorenim. Otvaram slučajno na pesmu "Gospođice, Vama u amanet". Meni baš, verujem, ta pesma pisana krajem sedamdesetih, dok me još nije bilo ni u najavi.

Jedno od najdivnijih bića koje poznajem reče mi juče, prelistavaćući zbirku "Kako vas dvoje ličite." "Naši smo.", kažem. Trudili smo se da ličimo. Ima u njegovim pesmama jedan stih "bejah jak, najjači". Je l' čujete kako odzvanja muzika tog stiha? U mojim pesmama nema taj divni ritam, a stalno sam pokušavala da ga tamo umetnem nekako. Ličimo, ali, ipak je svako zadržao po nešto samo svoje. 

Danas sam sedela sa dve prijateljice na kafi. Pričale o "današnjoj deci". Mora da nas sustiže vreme kada nam je ovo aktuelna tema. Nemaju interesovanja, hobije... Kakvo je to vreme došlo?

Naterao me je ovaj razgovor da se zapitam. Ili, da nastavim da se pitam, jer bi se moglo reći da se ja stalno pitam. Koja su bila moja interesovanja? Kako sam došla do njih? I knjiga je gledala u mene onim svojim plavim očima potopljenim u reku. Gledala i davala odgovor. Jer i ja  sam gledala. Gledala u tatu. Slušala noćima zvuk pisaće mašine. Tup-tup-tup-tup-tup. Glasne su bile pisaće mašine. Krišom čitala i krala rime. Kasnije smo zajedno pisali. Voleo je da me ispravlja. Ovde fali zarez. Tako. Ovo nije baš savršeno. Ja njega nisam ispravljala, ipak je on Tata.

Deca će biti kreativna, ako ugledaju vašu kreativnost. A čak i da ne budu, vi ćete biti srećniji ako ne izgubite sebe. Pokazaćete im da je važno da se pronađu. Da užuvaju u nečemu. Da nije sve u poslu, izdržavanju i održavanju. Da smo dužni biću da mu pružimo radost stvaranja.

Moj tata možda i nije bio najbolji tata na svetu. Pravio je greške i često bio tužan, ali je sačuvao poeziju. Time je sačuvao mene od letargije i nezainteresovanosti. Udahnuo u mene karakter. Time što, ipak, nije celog sebe zaboravio.

Brinite o deci, ali ne zaboravite sebe nikada. Time biste im poslali poruku da čovek nije važan i da je u redu da se zaboravi. Ne treba da im budete telohranitelj, nego primer. Igrajte se. Pišite. Slušajte muziku. Glumite. Vajajte. Idite na predstave, u bioskop, u park. Čitajte. Ne govorite da nemate vremena zbog dece, to je vreme njima potrebno da uvide da imaju mogućnosti. 

I ne bojte se da će vas deca "samo" imitirati. To je nemoguće. "Bejah jak, najjači" nije moj stih i neuspešan je bio moj pokušaj krađe. Kažnjen lošom rimom, to vam je u poeziji kao da vas na ulici "udare zo džepu". Ja više i ne pišem poeziju, dohvatila sam se ove proze. Tata je bio putokaz, ostavio je u amanet da dalje vozim na svoj način.

Vreme se ne menja, vreme samo prolazi, mi biramo hoćemo li da kukamo na današnju decu, ili da im budemo putokaz ka nekom boljem, ispunjenijem "sutra".


O ukusima ne treba raspravljati

Generalna — Autor nensi888 @ 13:20

O ukusima ne treba raspravljati, ali pogodi me kad vidim ljude, ispijene i gorke, podsete me na tursku kafu i na robovanje, na muku što život začinjava; pa poželim da im razvodnjim gorčinu, ponudim im da se zaslade optimizmom, pogledam u daljinu, pa kažem: "Vidi, smeši nam se slatka Nova godina!" No, to je, zapravo, neslana šala, iako su moje namere daleko od toga. Jer je prošlo mnogo Novih godina i nijedan im sneg nije razvodnjio gorčinu, a ja sam mnogo manja od snega. Prošlo je mnogo Novih godina, koje su im zaslađivali paketićima punim raznih šećerlema, nudili su im mnogo raznobojnih bombona prvog januara, da bi svaki sledeći dan bio sve gorči.

I kad ti oči zamažu, ostane gorak ukus u ustima. Knedla u grlu. Ukus ne vara, zato o ukusima ne treba raspravljati. Jer ljudi su ljuti,crveni i besni ko one male paprike sa juga. Dosta im je da ih suše i žderu, da, tako sparušeni, sede pred nekim na poslužavniku. Možda, ako prestanemo da razvodnjavamo ukuse, možda ta mala, naizgled nemoćna, sparušena paprika, uspe da zabiberi čorbu onom što je zube iscerio na nju, spreman da je proguta.

Slatko sam se nasmejala na tu fantaziju. Inače se kiselo smejem kad oližem kašiku realnosti. Posle me danima muče kiseline i gorušica. Zato ne raspravljam o ukusima. Uostalom, tako su nas učili slatki naši. 

 


Šta se zapravo promenilo?

Generalna — Autor nensi888 @ 13:31

Razmišljam ovih dana o muško-ženskim odnosima. Ja, zapravo, čitavog života gledam i na muškarca i na ženu kao na čoveka i okrenuta sam ka onome što svako kao individua može da da. Strašno se ljutim kada ljudi uđu u globalizacije "muškarci ovo, žene ono", ali možda u tom svom pravedništvu ja ostajem slepa za one aspekte koji su stvarno zajednički svim ženama, ili svim muškarcima. Ne znam i ovaj tekst je verovatno moj pokušaj da se otvorim za to da čujem i drugu stranu medalje.

Uglavnom, muškarci se ovih dana sablažnjavaju nad tim što žene lako ulaze u površne odnose. I ne, nije ovo samo moj utisak, danas čak i na stranici balkanalija videh sliku na kojoj muškarac želi zagrljaj, a žena seks, sa komentarom "Vremena se menjaju." Dakle, oseća se to, komentariše, te slike figuriraju našim univerzumom trenutno. No, da li vremena uopšte mogu da se menjaju? Ili se to mi menjamo u okvirima vremena i prostora, jer to su jedini okviri u kojima postojimo.

Sklona sam da pokušam da razumem pojavu pre no što uđem u osudu ili se istoj pridružim. Stoga reših da se zagledam u ono na šta sam dugo žmurila: u stereotipe. U ono kako smo vaspitavani u onim, Bogom danim, "boljim" vremenima.

I tako se odletim daleko nazad, na jug Srbije, tamo gde sam prvu reč progovorila, pa se setim kako mi je mama pričala da je plakala na dan mog rođenje, jer "žensko je, mučiće se mnogo". Kako sam i dan danas "Gagice, sine...", valjda iz želje da mi tu snagu mušku udahne, ko zna, da mi olakša taj ženski teret.

Setim se ekskurzije na kojoj je nastavnik uhvatio dečaka sa starijom devojkom u hotelu, pa mu reče "Bravo, sinko, obelio si nam obraz." I setim se koje bi sve epitete dobila devojčica da je bila na njegovom mestu. Naš jezik baš ne štedi žene kada su uvrede u pitanju.

A onda nadimci za male dečake. "Kure mamino" je tek eufemizam. Ali, nije ni njima bilo lako. Dečaci ne smeju da plaču. "Cmizdriš kao devojčica." Da potraže emociju, zagrljaj, suzu da proliju? Sačuvaj Bože! Budući majstor, drvodelja, naučnik, švaler bre! I to švaler iznad svega nabrojenog! Teško je, sasvim sigurno, održavati takvu reputaciju, a biti živ čovek.

I  tako godinama: ženama zabranjeni nagoni, muškarcima nežne emocije (jer, svakako, smeli su da se razbesne). I sada ću se, ipak, vratiti na početak svog teksta gde tvrdim da je svaki čovek - čovek, nebitno kog pola. I svaki ima i nagone i nežnosti.

Jer, upravo ova stara podeljenost je i dovela do ove kontra-podvojenosti. Ne znam, muškarci, možda vas to žene nesvesno podsećaju na ono nežno biće u vama, što vapi za poljupcem i zagrljajem. A možda ste i vi njih godinama podsećali na ono životinjsko u njima. I, možda, ali samo možda, jer ja nisam ni genije ni prorok, kada se sledeći put "vremena promene", i muškarci i žene taj balans nađu unutar sebe, pa odmereno ispoljavaju oba ova ekstrema. 

Važno mi je da naglasim da nisam ni na čijoj strani, ali je neosporna činjenica da je ovo tekst iz pera jedne žene, pa ne zamerite ako malo više naginje svom polu. I važno mi je da se setimo da mi kažemo da su žene "nežniji pol", a muškarci "jači pol". Dakle, ne samo jaki i ne samo nežni, već samo jedni više naginju snazi, a drugi nežnosti. 

Ove različitosti mogu da nas približe jedne drugima, umesto što ih koristimo kao oružje za rat. Jer jedni smo drugima neophodni. Inače nas ni bilo ne bi. 


Požuri polako

Generalna — Autor nensi888 @ 11:49

"Vreme ti je." Stara frazetina koja ledi krv u žilama. Jer podseća na to da nam je vreme na ovoj planeti ograničeno. Jer podseća na to da smo svi u istom sosu. I, dok je sve ostalo neizvesno, i "ne znamo šta nosi sutrc", naša jedina izvesnost je zastrašujuća: život ima kraj.

Svačiji. Zato žurimo. Žurimo da roditelji vide šta smo postigli, jer znamo da ih jednom neće biti. Žurimo na posao, žurimo u odnose, ljubavi, brakove... I onda se sapletemo o još jedan stari idiom: juri kao muva bez glave. A muva bez glave ne predstavlja ništa drugo do čoveka bez svesti.

Brzina ne dozvoljava svesti da se probije. U toj brzini, u kojoj nemamo vremena da sagledamo ljude, događanja, kontekst, sopstvene potrebe, radimo stvari iz navike. I tako stvaramo iste prošle odnose, ponavljamo iste greške i živimo iste patnje kao i pre. Paradoksalno, dok jurimo da stignemo na nekakav cilj, sopstvena brzina vrti nas u krug. Brzina nam ne da da idemo dalje. Da napravimo korak van prošlosti.

Stani, čoveče, polako! Osvrni se, pogledaj gde si, sa kim si, oslušni glasove, osmotri boje. Možda ovaj neko ima  nešto novo da ti da. Možda ti možeš da probaš drugačije, ako daš sebi dovoljno vremena. Bogat je jezik i za ovo smišljene su fraze. "Svi ste vi isti." i "Sve ste vi iste." 

No, jesmo li? Da li stvarno verujete u to? Da, svi su nam isti i sve su nam iste, dok jurimo, kad protrčimo pored njih. Pa vidimo biće ljudsko ko i svako drugo: ruke, noge, glava. Za ugledavanje razlike treba vremena. Da staneš. Da osmotriš boju očiju i oblik nosa, da onjušiš i čuješ šta ima da kaže. Jer, na površini, jesmo svi donekle slični, ali nije cilj da na površini i ostanemo. Baš zato što život ima kraj. I zato što suštinski imamo samo jedni druge. Tužno je, onda, da jurcamo ka tom kraju, kad možemo da požurimo jedni drugima u zagrljaj i da u tom zagrljaju ostanemo dovoljno dugo. Onoliko dugo koliko nam je potrebno da osetimo da nismo svi isti. Onoliko dugo koliko nam je potrebno da i sami ne ostanemo isti.

Zato, polako požuri. Ali ne ka kraju. U susret požuri! U susret Drugome i kroz njega, sebi u susret! Tako se jedino dobija trka sa krajem.


Preteće poruke

Generalna — Autor nensi888 @ 19:41

Na dan mog rođenja, moj otac je, umesto da se raduje novonastalom životu, trčao iz bolnice do kuće po pisaću mašinu i indigo, jer onda nije bilo fotokopir aparata. Naime, 22. oktobar '84. tati je bio višestruko stresan dan. Ja sam ih iznenadila, ostadoh od onda ranoranilac, mama je tek ušla u deveti mesec. A, da stvar bude još komplikovanija, nekoliko dana pre toga, na adresu je stiglo pismo. Jedno od onih lančanih pisama koje obećava sreću ako ga prosledite pogolemom spisku drugih nesrećnika i preti "nečim lošim" (da barem definišu šta je to). I, ma kako tata bio obrazovan, okolnosti i neizvesnost života behu jači od njega: dobio je dete u inat medicini, koju je i sam završio, ako se to čudo desilo, zašto ne bi poverovao u svako drugo, ma kako dobro ili loše? Pričao je da se smirio tek u pošti, kada je uzeo veliki telefonski imenik i slao pisma određenom broju ljudi na slovo "A". Setio se, u čitavoj frci, da izbaci deo o tome kako će se"nešto loše" desiti, ako se ne daju u akciju. Tek je onda mogao da mi se raduje.

A meni je ostalo pitanje: ko je prvi napisao jedno takvo pismo? Kakva je to potreba ljudska da se igra Boga? Evo, lančane poruke dan danas stižu, ja ih uredno ignorišem, ali ne znam kako bih se osećala da stignu na neki Veliki Dan, u trenutku koji menja celi jedan život. Pitam se ponekad, koliki je bio njegov strah, ili krivica što nije završio pre? Jedan važan dan tatinog i mog života bio je posvećen anonimnom autoru preteće poruke, koji je taj dan možda proveo bezbrižno, a možda i ne... Nikada neću saznati, ali nas je spojio svojim pismom i tatinim strahom, i ničim izazvanom krivicom.

Tehnika je napredovala, mnogo je lakše prenositi poruke, prsti ne ostaju ljubičasti od indiga. Ali to nije opravdanje za sve veći broj pretećih poruka koji cere zube sa naših aparata za komuniciranje. Zaključila sam danas da sakodnevno čitam hrpu emotivnih ucena. Od poruka "Znam da ovo nećete svi proslediti, ali...", preko "Ako ovo ne uradite, vi ste Nešto Strašno." do one poznate, stare, verovatno najzloupotrebljavanije izreke na svetu "Ko hoće nađe način, ko neće, nađe izgovor."

Dragi anonimni autori pretećih poruka, imam ja jednu emotivnu ucenu za Vas: kada odlučite da svoju poruku pustite na slobodu, zamislite prvo svoj najtužniji i svoj najsrećniji dan u životu. Ako bi Vam u tim trenucima bilo teško da primite takvu poruku, odustanite. Vama ni iz džepa ni u džep, a neki nebitan lik, imaće manje briga tog dana.

I da ko hoće, nađe način, ko neće, nađe izgovor. I to je ok. Nek nalazi izgovor dok ne nauči da kaže "ne". Jer je ok i da neće. I to što ljudi ne dele statuse o bolestima, ne čini ih nehumanima. Niti Vas čini humanima što ste obogatili svoj zid statusom o bolesnima.  Ok je i odustati kada upoznamo svoje limite, vaša mera uspeha nije opšta mera uspeha. I voda ne leči rak, ne stajte ljudima na žulj.

Znam ja da mogu da ignorišem sve te poruke, no setim se priče sa početka i ppmislim na sve nebitne likove koje te poruke možda pogode, jer ih nađu u osetljivom trenutku, i setim se kako sam ja nekome tamo bila nebitna na dan svog rođenja, pa me zaboli kako smo svi u toj beznačajnosti povezani. 


Powered by blog.rs