Sav taj stid
"Volite se, ali to se ne izgovara"
Odzvanja mi često ova rečenica u glavi, ali i način na koji sam je razumela. Pomislila sam onda "O tome ne treba govoriti.
I ne znam da li sam tako naučena. Ova je izjava došla mnogo kasnije, ne sećam se da li sam takvu poruku dobila od roditelja. Činjenično stanje: retko izgovaram "Volim te."
I ne mislim na ona izlizana "Volim te.", "Obožavam te.", "I kako čovek da te ne voli.", koja proteku samo kroz osmeh, a svu ljubav ostave unutra. Mislim na ono "Volim te." koje podnosi tišinu i dozvoljava toj istini da se razlije telom i u njemu nastavi svoj rast.
Postoji prepreka od straha i stida koja tim rečima ne dozvoljava da prođu. Imam osećaj da bi samo udarile u tu branu i rasplinule se na hiljadu drugih strana, napravile strašnu buru, zatalasale sav godinama željeni mir.
A želim da ih zgovorim. Krijem ih u dodiru, daru, predavanju, pristajanju, zagrljaju i tešim se kako je sve to način da kažem "Volim te.", a da to, ipak, ne izgovorim.
Naučena sam da komuniciramo i neverbalno i u to svakako verujem, ali: jesu li nam potrebne i reči, kao pečat, kao potvrda, kao prevod života?
Da li bi nam filmovi isti dojam ostavljali i bez zvuka i titla ili magije ima i u rečima?
Paradoksalno, završila sam jezički fakultet i, što bi Balašević rekao: "Reči jesu moje igračke." Ne znam da crtam, pevam, sviram, no znam da pišem, govorim, mislim. Tu, sa hemijskom i papirom, sa tastaturom i ekranom, pred publikom za govornicom, osećam se slobodnom i govor je izraz moje duše.
A, ipak, duboko unutra, kao svetlo na kraju tunela, iza rešetki od stida, kao zarobljenike držim te reči. Možda dok im snaga ne preraste okove, dok ne postanu dovoljno jake da probiju sve barijere, dok ne istope stid, dok me ne razmagle i dok tebi ne razmagle vid, te nas spoje u snažniji zagrljaj.