Medju nama

Razmišljam ovih dana o muško-ženskim odnosima. Ja, zapravo, čitavog života gledam i na muškarca i na ženu kao na čoveka i okrenuta sam ka onome što svako kao individua može da da. Strašno se ljutim kada ljudi uđu u globalizacije "muškarci ovo, žene ono", ali možda u tom svom pravedništvu ja ostajem slepa za one aspekte koji su stvarno zajednički svim ženama, ili svim muškarcima. Ne znam i ovaj tekst je verovatno moj pokušaj da se otvorim za to da čujem i drugu stranu medalje.

Uglavnom, muškarci se ovih dana sablažnjavaju nad tim što žene lako ulaze u površne odnose. I ne, nije ovo samo moj utisak, danas čak i na stranici balkanalija videh sliku na kojoj muškarac želi zagrljaj, a žena seks, sa komentarom "Vremena se menjaju." Dakle, oseća se to, komentariše, te slike figuriraju našim univerzumom trenutno. No, da li vremena uopšte mogu da se menjaju? Ili se to mi menjamo u okvirima vremena i prostora, jer to su jedini okviri u kojima postojimo.

Sklona sam da pokušam da razumem pojavu pre no što uđem u osudu ili se istoj pridružim. Stoga reših da se zagledam u ono na šta sam dugo žmurila: u stereotipe. U ono kako smo vaspitavani u onim, Bogom danim, "boljim" vremenima.

I tako se odletim daleko nazad, na jug Srbije, tamo gde sam prvu reč progovorila, pa se setim kako mi je mama pričala da je plakala na dan mog rođenje, jer "žensko je, mučiće se mnogo". Kako sam i dan danas "Gagice, sine...", valjda iz želje da mi tu snagu mušku udahne, ko zna, da mi olakša taj ženski teret.

Setim se ekskurzije na kojoj je nastavnik uhvatio dečaka sa starijom devojkom u hotelu, pa mu reče "Bravo, sinko, obelio si nam obraz." I setim se koje bi sve epitete dobila devojčica da je bila na njegovom mestu. Naš jezik baš ne štedi žene kada su uvrede u pitanju.

A onda nadimci za male dečake. "Kure mamino" je tek eufemizam. Ali, nije ni njima bilo lako. Dečaci ne smeju da plaču. "Cmizdriš kao devojčica." Da potraže emociju, zagrljaj, suzu da proliju? Sačuvaj Bože! Budući majstor, drvodelja, naučnik, švaler bre! I to švaler iznad svega nabrojenog! Teško je, sasvim sigurno, održavati takvu reputaciju, a biti živ čovek.

I  tako godinama: ženama zabranjeni nagoni, muškarcima nežne emocije (jer, svakako, smeli su da se razbesne). I sada ću se, ipak, vratiti na početak svog teksta gde tvrdim da je svaki čovek - čovek, nebitno kog pola. I svaki ima i nagone i nežnosti.

Jer, upravo ova stara podeljenost je i dovela do ove kontra-podvojenosti. Ne znam, muškarci, možda vas to žene nesvesno podsećaju na ono nežno biće u vama, što vapi za poljupcem i zagrljajem. A možda ste i vi njih godinama podsećali na ono životinjsko u njima. I, možda, ali samo možda, jer ja nisam ni genije ni prorok, kada se sledeći put "vremena promene", i muškarci i žene taj balans nađu unutar sebe, pa odmereno ispoljavaju oba ova ekstrema. 

Važno mi je da naglasim da nisam ni na čijoj strani, ali je neosporna činjenica da je ovo tekst iz pera jedne žene, pa ne zamerite ako malo više naginje svom polu. I važno mi je da se setimo da mi kažemo da su žene "nežniji pol", a muškarci "jači pol". Dakle, ne samo jaki i ne samo nežni, već samo jedni više naginju snazi, a drugi nežnosti. 

Ove različitosti mogu da nas približe jedne drugima, umesto što ih koristimo kao oružje za rat. Jer jedni smo drugima neophodni. Inače nas ni bilo ne bi.