Preteće poruke
Na dan mog rođenja, moj otac je, umesto da se raduje novonastalom životu, trčao iz bolnice do kuće po pisaću mašinu i indigo, jer onda nije bilo fotokopir aparata. Naime, 22. oktobar '84. tati je bio višestruko stresan dan. Ja sam ih iznenadila, ostadoh od onda ranoranilac, mama je tek ušla u deveti mesec. A, da stvar bude još komplikovanija, nekoliko dana pre toga, na adresu je stiglo pismo. Jedno od onih lančanih pisama koje obećava sreću ako ga prosledite pogolemom spisku drugih nesrećnika i preti "nečim lošim" (da barem definišu šta je to). I, ma kako tata bio obrazovan, okolnosti i neizvesnost života behu jači od njega: dobio je dete u inat medicini, koju je i sam završio, ako se to čudo desilo, zašto ne bi poverovao u svako drugo, ma kako dobro ili loše? Pričao je da se smirio tek u pošti, kada je uzeo veliki telefonski imenik i slao pisma određenom broju ljudi na slovo "A". Setio se, u čitavoj frci, da izbaci deo o tome kako će se"nešto loše" desiti, ako se ne daju u akciju. Tek je onda mogao da mi se raduje.
A meni je ostalo pitanje: ko je prvi napisao jedno takvo pismo? Kakva je to potreba ljudska da se igra Boga? Evo, lančane poruke dan danas stižu, ja ih uredno ignorišem, ali ne znam kako bih se osećala da stignu na neki Veliki Dan, u trenutku koji menja celi jedan život. Pitam se ponekad, koliki je bio njegov strah, ili krivica što nije završio pre? Jedan važan dan tatinog i mog života bio je posvećen anonimnom autoru preteće poruke, koji je taj dan možda proveo bezbrižno, a možda i ne... Nikada neću saznati, ali nas je spojio svojim pismom i tatinim strahom, i ničim izazvanom krivicom.
Tehnika je napredovala, mnogo je lakše prenositi poruke, prsti ne ostaju ljubičasti od indiga. Ali to nije opravdanje za sve veći broj pretećih poruka koji cere zube sa naših aparata za komuniciranje. Zaključila sam danas da sakodnevno čitam hrpu emotivnih ucena. Od poruka "Znam da ovo nećete svi proslediti, ali...", preko "Ako ovo ne uradite, vi ste Nešto Strašno." do one poznate, stare, verovatno najzloupotrebljavanije izreke na svetu "Ko hoće nađe način, ko neće, nađe izgovor."
Dragi anonimni autori pretećih poruka, imam ja jednu emotivnu ucenu za Vas: kada odlučite da svoju poruku pustite na slobodu, zamislite prvo svoj najtužniji i svoj najsrećniji dan u životu. Ako bi Vam u tim trenucima bilo teško da primite takvu poruku, odustanite. Vama ni iz džepa ni u džep, a neki nebitan lik, imaće manje briga tog dana.
I da ko hoće, nađe način, ko neće, nađe izgovor. I to je ok. Nek nalazi izgovor dok ne nauči da kaže "ne". Jer je ok i da neće. I to što ljudi ne dele statuse o bolestima, ne čini ih nehumanima. Niti Vas čini humanima što ste obogatili svoj zid statusom o bolesnima. Ok je i odustati kada upoznamo svoje limite, vaša mera uspeha nije opšta mera uspeha. I voda ne leči rak, ne stajte ljudima na žulj.
Znam ja da mogu da ignorišem sve te poruke, no setim se priče sa početka i ppmislim na sve nebitne likove koje te poruke možda pogode, jer ih nađu u osetljivom trenutku, i setim se kako sam ja nekome tamo bila nebitna na dan svog rođenja, pa me zaboli kako smo svi u toj beznačajnosti povezani.