Medju nama

Ovih sam se dana družila sa nekim običnim ljudima, kakve najviše volim, i koji su iz svojih skromnih iskustava razvili jednostavnu životnu filozofiju, lepu i razumnu. Tako je jedan od njih, uz kafu i kolač, uboo u srž društvenih problema, pitavši me:

"Znaš ti da vozoš avion?", na šta sam zbunjeno odgovorila "Ne znam."

"E, vidiš", kaže on, "ovde bi ti osamdeset posto ljudi reklo da možda zna, da bi se snašlo, ili videlo... Nema direktnih odgovora. Sve nešto modifikovano i upakovano. Kad bi bilo malo više iskrenosti..."

Nije mogao bolje da predstavi problem opšte kompetencije i sramote da se ne zna. Ali i želje da se od nekog tamo drugog bolji bude, da se više zna, da se da mišljenje i instrukcija. Tako istih ovih dana na više mesta viđam citat: "Svi vole iskrenost, a kada si iskren prema njima, onda si 'asshole'".

A o kojoj iskrenosti ovde govorimo? Reći nekom da je ružan, tužan, lud, da se loše obukao i dodeliti time sebi kompetentnost da znamo "kako treba", a još da nam za to potencijalno urušavanje nečijeg samopouzdanja orden za hrabrost dodele, jer smo, zaboga, iskreni? Preporučujem da tu vrstu iskrenosti vežbate pred ogledalom, a ako se isto razbije, pa se staklići baš u vašu osetljivost zariju, sami snosite troškove lečenja i lepljenja, što će vam, iako bolno, doneti više koristi nego da se bahatite pred krhkošću drugih.

Hajde da prihvatimo svoje slabosti, ograničenja i neznanje, pa sa te polazne tačke da popravljamo svet.

Nismo ni mi ovo ponašanje izmislili, nego smo ga naučili. Koliko ste puta čuli "Ne znaš?! Nisi za to čuo?! Kako ne znaš? U tim godinama?!"

Kao da se paun šepuri, jer je od nekog tamo bolji za jednu informaciju. A taj neko može i dete da bude, koje će uvek kada ne zna, biti postiđeno, koje više neće da pita, i sve će znati, kao i oni koji na početku teksta voze avion.

A znate kuda lete avioni koje voze takvi piloti? Pitam, pošto JA NE ZNAM.

A neznanje je polazna tačka svakog učenja.