Medju nama

Ima dana kada joj duša prosto pohita u zagrljaj, kad se sva sećanja skupe u suzu i svima sve oprostim. Kad mi ne treba vrućina da bih se topila, i kada se osećam toliko nežno i krhko da ne mogu da izdržim, pa ta bujica osećanja ispliva kroz reči ili kroz suze.

Ima dana, a ovaj je datum uvek jedan od njih. Rođendan mog učitelja patetike. Onog što mi se radovao još pre rođenja. Što je još od studentskih dana želeo čupavu devojčicu, da je upozna sa svetom. Onog što je u svem svom odsustvu umeo da bude prisutan u mom srcu, pa me naučio da bliskost za daljinu ne zna.

Tako i sada, dok slavim njegov 63. rođendan, a šesti  već pri kojem ne mogu da mu uručim poklon i da ga zagrlim, i dalje ta bliskost postoji.

Malo mi je ostalo sećanja. Lutka koju mi je doneo sa nekakvog odsustva i čijoj se kosi divio, a ja je ošišala da je ne bi voleo više nego mene. Aikido trening na koji je došao u helankama, pa mu se svi smejali iza leđa, a mene postideli. Klizave, plave sandale što mi je doneo posle pijane noći, u kojima sam stalno padala i lojalno ih  nosila. Kućica za domaći za oto i ljutnja, jer je dobio četvorku. Kako me uči da pri recitovanju pravim pauze posle "i", taj majstor dramskih momenata. Ulazi na moj sedamnaesti rođendan sa buketom cveća. Ispravlja gramatičke greške u mom govoru, nesuđeni novinar. Uči me da vozim, kaže "Ako ti krivina teško padne, zažmuri." Njegovo  "Hvala ti." u već poodmakloj bolesti kada ga zagrlim.

Ređaju se slike kao slagalica u ove patetične dane. Samo to ostane na kraju. I pitam se... da li je "samo"? Ili je to jedina valuta koja zaista vredi na ovoj ljuljašci između rođenja i smrti? Ne čine li nas te patetične slike bar malo manje prolaznim, zar nisu to jedini važeći pečati u vremenu?

Ne brini za patetiku, tata, čuvam ti je ko najveće blago i štedim je, iščekujem stalno da će joj vrednost porasti. Sarkazam malo bahatije trošim, no ni ti na njemu nisi bio škrt, neka, nek zadrže i kusur. I pišem. I zapitam se ponekad da li to beše tvoja ili moja želja. A onda nema ni veze. Jer smo u rečima zajedno i sada kad tebe nema u ovom fizičkom svetu. 

A ova ti je patetika još jedan poklon za rođendan. Ne moraš da se zahvaljuješ, hvala tebi što u rečima živiš.