Žena i čime merimo njenu vrednost
"Ako imaš nekog, slobodno dođi sa njim.", kaže mama. A sa kim? Kako se zove? Ko je, šta je uradio u životu? Ma nema veze, samo neka me hoće...
U prethodnoj vezi je govorila da sam udata, verujući, možda, da to jeste istina. Neki ljudi su mi čak i čestitali. Kad je došlo do prekida, ipak je prihvatila moju istinu, valjda zato što je "razvod" sramota, pa je bilo adekvatnije govoriti o raskidu.
Povremeno kaže kako je u mojim godinama imala muža i dete od tri godine. Ne pominje mi da ja nemam "ništa", to je, pretpostavljam, zaključak koji sama treba da donesem. No, da li stvarno nemam ništa i da li je mama jedini lik u društvu koji šalje tu poruku? Da li mogu da joj zamerim, s obzirom na vreme u kojem je odrastala, način na koji je odgajana? S obzirom na to da su nju priznali tek na svadbi, posle završenog fakulteta i nađenog posla?
Mama želi unuke, to je prirodna potreba za održanjem vrste. No, ni društvo ne šalje drugačiju poruku.
Pričala sam poznaniku o tome kako policija zapravo ne reaguje preterano na prijavljeno nasilje nad ženom. Pošalju te da sačekaš dva dana, pa da dođeš kod nekog nadležnijeg. Onda baš kada dva dana prolaze kao dve godine, u nadljudskom strahu. Kaže mi on: reaguju odmah, ako par ima dece. Naravno, lepo, deca treba da budu zaštićena, najzaštićenija. Ali, da li to onda znači da žena bez dece manje vredi? Da njen ugroženi život može da sačeka još par dana? Ako se u tih par dana štogod desi, nema veze, ionako nije ostvarila svoj jedini zadatak na ovom svetu?
Poznajem veoma obrazovanu ženu u kasnijim godinama koja nema dece. Radi sa ljudima, obrazuje ih, pomaže im, voli ih. Jedna od najvećih ljudina u mojim očima. Reklo bi se da na svakog gleda sa majčinskom ljubavlju. Lako oprosti dugove, lako se dogovori, puna je poštovanja i poverenja. Iskreno joj se divim. I znam ljude koji na komentar da tako lako oprosti i odloži dugovanja, kažu: "Pa, ona nema dece, pa joj nije ni važno."
Volim decu, radim sa decom. Želim ih jednoga dana. Ali želim da ih rodim iz ljubavi, iz strasti, iz sopstvene potrebe, a ne kako bih dobila identitet i vrednost u društvu koje ženu bez dece baca na smetlište, ili, u najboljem slučaju, stavlja u čekaonicu.
Poštovati ženu ne bi trebalo da znači poštovati njene reproduktivne organe i saosećati sa njenim menstrualnim bolovima, beležeći ovulaciju, trebalo bi poštovati njeno biće, njenu pamet, dobrotu, uspehe, njenu borbu kroz istoriju da dobije svoj identitet. Poštovati je samu, da bismo je tek onda poštovali sa nekim drugim.
Majčinstvo ne ide bez očinstva, no ne vidim buduće muškarce da su "budući očevi", uglavnom su ekonomisti, inženjeri, pravnici, lekari, kuvari, automehaničari. Kako to da nam oni vrede bez dece, kad nema dece ni bez njih?
U nekim državama, žena nema prezime dok se ne uda. Mnogi se odavde nad tim zgražavaju. A zapravo nema mnogo razlike. Ne zbog prezimena, to je tek formalnost. No zbog toga što većina stanovništva na nju, pre braka i dece, gleda kao na "neudatu ženu" i "buduću majku". Izgleda da još uvek nismo prihvatili druge potencijale.
Koleginica jednom zcključi da je "single life" "waste of time". Može to mene da ljuti koliko hoće, jesmo tako naučeni.
No, da li mora da bude tako? Zar nema nekih korisnih stvari koje čovek može da uradi sam za svet? Zar nisu najveći ljudi žrtvovali porodični život zarad velikih otkrića i svetskog napretka? I nismo li, kroz istoriju, ipak priznali da je i žena čovek?
Samo kažem, samo podsećam da kad bacimo anatemu na "samice", bacamo anatemu na eventualni potencijal da promenimo svet.