Medju nama

Ušila sam dugme malopre. Ili sam barem pokušala da ga ušijem. Urnebesno je izgledala ta moja borba sa nepoznatim oružjem, dvoboj sa samom sobom. Naravno da sam usput bacala drvlje i kamenje po sebi: "Gusko jedna, ne umeš ni dugme da ušiješ. Da te samo neko vidi kako se ovde preznojavaš, crkao bi od smeha!" Setila sam se svoje drage pokojne koleginice kako hvali svoju novu snaju: "sve zna, sprema princes krofne, pukne ti dugme na kaputu, ona za čas ušije. To ti je devojka iz provincije. Ove iz Beograda ko sa Marsa da su pale, ne znaju ništa."

Zvuči ko da sam najgora kombinacija: em nisam iz Beograda, em ne znam ni dugme da ušijem.

Ni da kuvam, a i to je na ceni. Najbolja prijateljica jednom umalo da me prebije što se stidim tih svojih nesposobnosti. Kaže: "Ne znaš da kuvaš i dobro si sa tim." Prihvatih, priznah, šta da radim. Živa sam, još uvek spremna da se smejem svojim budalaštinama, i, kaže ona, imam gomilu drugih kvaliteta.

Sasvim sigurno da nisam samo smotana i lenja, ali nekako izaberem da gledam u sebe najpomnije dok se mučim da udenem iglu i razmišljam o tome kako li se zašiva dugme kao o nuklearnoj fizici.  Jednom me zamolila da opeglam njene pantalone i trijumfovala sam, na to se baš ponosim. Bila sam sigurna da će da izgore. Niko me tim stvarima nije učio, a ja ni nisam kiptela od interesa. A ipak pomislim, dok se mučim i preznojavam u svim tim poslovima: "Samo da me neko ne vidi."

Čula sam se sa jednom dragom prijateljicom. Divna devojka. Govori nekoliko svetskih jezika, ima dva zanimanja, sjajan smisao za humor, neverovatan, bez imalo preterivanja, talenat za umetnost od crtanja, preko pisanja do filma, odličan je slušalac, još bolji sagovornik, obrazovana onoliko koliko je fizički velika, no ona ne može da vidi dalje od toga da je fizički velika. Ispričala mi je kako je spremna da voli, ali nije "catch", jer nije privlačna i ima problema. A to je osoba u čiju sam se dušu zaljubila na prvi razgovor, a čija kilaža na moje mišljenje nije imala ama baš nikakav uticaj.

Šta sam drugo mogla, nego da  joj, kao i moja drugarica koja se ljutila zbog mene i kuvanja, kažem kako ima gomilu kvaliteta, i da joj tu gomilu, sa onolio ljubavi koliko u sebi imam za nju, a imam je dosta, nabrajam. Delovalo je da me je čula. I rekla je "Da, to je razlika u načinu na koji ja vidim sebe i na koji mene drugi vide."

Sasvim sigurno. Ona mene vidi kao "super catch" već činjenicom da nemam višak kilograma, radim, samostalna sam, i tako sam, kako voli da kaže "easy going". Pominje i moj humor, mračan i povremeno ciničan, i kako sam zainteresovana. Zanimljiva mi je ta osoba o kojoj mi priča. Da je ne znam, volela bih da je upoznam. I nisam sigurna da li bih je ikada pitala da li zna da ušiva dugmad. To ionako nije moja sfera interesovanja.

Možda mi i jesmo bića kojima je potrebna stalna validacija, možda je zbrajanje lajkova na društvenim mrežama logična posledica naše prirode. A onda je najmanje što možemo da uradimo da validaciju dajemo drugima.

Nabrajajte svojim prijateljima njihove vrline, iako verujete da se podrazumevaju. Ne dozvolite im da ikada pomisle da nisu catch, zato što su usmerili pogled samo u svoje mane i svoje životne tragedije. Podsetite ih na to zašto i kako Vaš život čine boljim. Dajte im više od lajka. Ili još bolje: dajmo jedni drugima više od lajka. 

"Volite se, ali to se ne izgovara"

Odzvanja mi često ova rečenica u glavi, ali i način na koji sam je razumela. Pomislila sam onda "O tome ne treba govoriti.

I ne znam da li sam tako naučena. Ova je izjava došla mnogo kasnije, ne sećam se da li sam takvu poruku dobila od roditelja. Činjenično stanje: retko izgovaram "Volim te."

I ne mislim na ona izlizana "Volim te.", "Obožavam te.", "I kako čovek da te ne voli.", koja proteku samo kroz osmeh, a svu ljubav ostave unutra. Mislim na ono "Volim te." koje podnosi tišinu i dozvoljava toj istini da se razlije telom i u njemu nastavi svoj rast.

Postoji prepreka od straha i stida koja tim rečima ne dozvoljava da prođu. Imam osećaj da bi samo udarile u tu branu i rasplinule se na hiljadu drugih strana, napravile strašnu buru, zatalasale sav godinama željeni mir.

A želim da ih zgovorim. Krijem ih u dodiru, daru, predavanju, pristajanju, zagrljaju i tešim se kako je sve to način da kažem "Volim te.", a da to, ipak, ne izgovorim.

Naučena sam da komuniciramo i neverbalno i u to svakako verujem, ali: jesu li nam potrebne i reči, kao pečat, kao potvrda, kao prevod života?

Da li bi nam filmovi isti dojam ostavljali i bez zvuka i titla ili magije ima i u rečima?

Paradoksalno, završila sam jezički fakultet i, što bi Balašević rekao: "Reči jesu moje igračke." Ne znam da crtam, pevam, sviram, no znam da pišem, govorim, mislim. Tu, sa hemijskom i papirom, sa tastaturom i ekranom, pred publikom za govornicom, osećam se slobodnom i govor je izraz moje duše.

A, ipak, duboko unutra, kao svetlo na kraju tunela, iza rešetki od stida, kao zarobljenike držim te reči. Možda dok im snaga ne preraste okove, dok ne postanu dovoljno jake da probiju sve barijere, dok ne istope stid, dok me ne razmagle i dok tebi ne razmagle vid, te nas spoje u snažniji zagrljaj.